Opštinske novine

10

Београдске општинске новине

варош. Ту треба, наравно, изузети момке рибарских трговаца који су свакодневно морали ићи на пијац. Писац ових редака је имао муке са својим дугогодишњим мештером Гашпаром да га приволи да са њиме иде у варош; када би у томе успео, стари алас би се, идући улицама, узневерено освртао око себе, плашећи се да га свет не гледа као какво чудо. Једна од неочекиваних последица светског рата била је та да је готово потпуно нестало и таквога аласког света, и некад тако развијеног и надалеко чувеног београдског рибарства. Београдске пијаце и данас су прилично снабдевене рибом, али то није риба из великих риболовних река Саве и Дунава или њихових ритова. Риба из вештачких рибњака у југославији заменила је оне масе „дивље рибе ' која се некад праћакала у коритима и на тезгама београдских рибарских трговаца. Кад од београдског пристаништа кренете бродом, узалуд ћете очима тражити по површини воде некадашње многобројне рибарске чамце, шикље и чунове. Нећете више са брода видети негдашње сцене кад рибарски момци привлаче обали велики алов од коју стотину метара дужине, или терају лапташ средином реке, или да влакароши са два чуна „чланећи" сваки у своме чуну, терају влак, кад кецароши кецом или кусаком дрљају речно дно, или кад струкароши ваде у чамац велики рибарски струк накићен сваковрсном рибом. Данас се може видети само по који редак и усамљен кецарош или струкарош, који ће се задовољити са зарадом од неколико динара, или који бубњарош који поред обале разапиње своје бубњеве. Шта је свему томе узрок? Шта је учинило да све то оде у неповрат и да се овако нагло, за неколико година после светског рата, све то из основа измени? Узроци су разноврсни, а главни су они који ће овде бити изложени. Пре свега, великих ритова у околини Београда нестало је осигурањем непрегледних водоплавних терена и њиховим претварањем у земљу за обделавање. А у тим ритовима риба се у масама расплођавала и исхрањивала, па тако исхрањена, при повлачењу воде у речно корито, и сама се повлачила у реку и у великим размерама повећавала њено риболовко богаство. Други један, врло важан узрок лежи у измени рибарских прилика које су после рата донели велики индустриски вештачки рибњаци у нашој земљи. Пре рата су такви рибњаци били код нас потпуно кепознати. Међу тим оки у Славонији, Босни, Хрватској и Војводини (Кончаница и Пољана, Нашице, Зденчина, Приједор, Црна Млека, Ечка и др.) производили су и у иностранство извозили специјалним вагонима око два и по милиона килограма рибе, али та риба није допирала до наших пијаца. Веоградска пијаца била је обилно снабдевена „дивљом рибом" која се у масама ловила по Сави, Дунаву и ритовима заосталим после великих поплава. Рат је учинио да се то потпуно из-

мени. Рибњаци се сад налазе у нашој земљи и њихова риба, која је раније извожена у иностранство, сад је преплавила наше пијаце, на које се довози у специјалним вагонима, баркама и тикварама. Та је риба и јевтинија, и може се имати у довољним количинама увреме кад је најпотребније; рибњаци су, с тога, угушили лов „дивље рибе ' и њен промет. Осим тога, и нешто морске рибе допире до Београда, а од ње пре рата није било ни трага. Један узрок смањивања риболовног богаства у водама око Београда има се тражити и у риболову експлозивима, који је, поред све контроле, ипак развијен у Сави и Дунаву, нарочито у зимско доба кад се риба „кртожи", т.ј, скупља у гомиле на местима која познају они што обављају такав риболов. Напослетку, специјално у водама у непосредној околини Београда, штетну улогу игра и упуштање у текућу воду шкодљивих материја из фабрика; те материје, и ако не убијају рибу, растерују је и приморавају да бежи из тих вода. Све је то учинило да се рибарство у београдским водама потпуно измени у неповољном правцу. Рибарски еснаф, стар преко 70 година, укинут је законом о радњама, пошто није више имао услова за опстанак. Риболов „великим алатом", са извежбаним и дисциплинованим рибарским момцима, угушен је, а они рибари што раде „малим алатом" могу се на прсте избројати. Стари, специјализирани, искусни рибарски мајстори, мештери и момци изумрли су; оно мало њих што су још у животу не могу више да живе од риболова, па су се или одали трговини са рибом, или су нашли какву службу коју више не мисле напустити. Нови, послератни рибарски момци, далехо мање извежбани и искусни, иначе врло ретки, углавном само помажу рибарским трговцима. И вероватно је да ће, после још које године, Сава и Дунав пожелети правога, занатског рибара, али рибара нигде бити кеће... Данас, кад је све што је овде наведено, отишло у неповрат, не би бар требало да утоне и у ноћ заборава. Још се могу похватати трагови онога што је било у „старо добро време", па би требало, док је још времена, прикупити података о нашем београдском рибаротву, од кога ће ускоро нестати сваки траг. Писац је, као дугогодишњи рибар посветио томе послу читаве деценије истраживања, па мисли да ће се моћи спасти од вечитог заборава оно што би тама кроз кратко време прогутала. Јер о предмету није ништа писано са позмаваљем ствари, а то може учинити само неко који је на тим пословима провео век. Писац је намеран да у једноме низу чланака оживи слику негдашњег развијеног и напредног београдског рибарства, ма и по цену сувопарности коју ће у слику унети излагање техничких појединости, али које се морају познавати кад се од слике не тражи занимљивост, већ само истинитост и тачност. Мих. Петровић ироф Универз. у пензвји