Opštinske novine

96

Београдске општинске новине

Прилазећи Фрушкој Гори, Дунав све више губи своје водоплавне терене и дуж саме Горе стиснут је међу своје високе обале од којих се десна одликује врло лепим Фрушкогорским ојбронцима којима се местимице спуштају стрмо у Дунав, а овај их подрива, руши и односи. Код места Сусек, на десној обали Дунава, спрам дунавске окуке, био је одлично уређен рибњак грофа Одескалки, који је такође покашто снабдевао Београд рибом. Површина рибњака била је 480 катастралних јутара, а пошто је лежао више но што је био највиши водостај у Дунаву, дунавска вода је у њега убацивана парним шмрком. Све је то за време преврата 1918 године разрушено и опљачкано; бивши рибњак претворен је у пашњак, имајући исту судбину коју је у то исто време имао и наш прератни вештачки рибњак у Ваљеву, подигнут на имању пољопривредне школе. Испод Фрушке Горе настајали су пространи комплекси риболовних ритова, бара и рукаваца, у вези било са Дунавом, било са Тисом или Тамишом. Најважнији су међу њима били: Тителски Рит, са годишњим закупом од 1600 круна; Широка Бара преко од Сланкамена; манастирски риболовни рит Кобиљ, издаван за 2000 круна; Црвеначки Рит који је држао под закуп земунски месар Громес за 1600 круна; рит Оћеш, који је Баранђанска општина била издала под закуп арендатору Екштајну за 1600 круна, а затим Јоци Матићу за 2000 круна; рит Затоњ; који су опет држали најпре Екштајн, затим Матић за 700—800 круна годишње; рит Бегеч, који је држао Фрања Ловрековић из Новог Сада за 8000 круна. Затим ритови: Бело Блато, Стара Тиса, Кулпин код Ченте, Перлески Рит; Визељ, који је држао закупац Хедрих за 6400 круна; Гизелахајм и Албрехтсдорф које је држала Милка Гусман из Севкерина, после ње Јоца Матић затим Власи из Новог Сада, а у последње време Михаљ Утри рибар из Апатина за 2200 круна годишње. Ритове Кеташку и Црни Поток држао је Јохан Пис из Глогоња за 1400 круна; Стару Борчу, као и неке околне баре држали су наизменце Шандор Штрајхер велики риболовни закупац из Земуна и земунски рибар Волф; први закупац је плаћао по 9000 круна годишње. Од свих ритских ловишта у водоплавном подручју Дунава и Тисе ниже Фрушке Горе, најважнији је био пре рата надалеко чувени Бесни Фок са својим каналима Беланошем и Кишваром. Он је припадао ерару (држави), па је право риболова у њему и у околним водама откупио од државе богати поседник Јоца Матић из Опаве за суму од 96.000 круна. Он је тај риболов искоришћавао у својој режији, као и друге риболове н. пр. онз у Опавачком, Сакулском и Баранђанском Тамишу које је био закупио. У дубоки Бесни Фок, при опадању Дунава и Тисе после пролећних

поплава, сливала је се из бара и ритова са огромног пространства велика маса рибе која је после, кад се вода слила у дубоке просторе, нарочито зими, у масама ловила и доносила велике годишње приходе. Београдски рибарски трговци су зими најрадије одлазили или слали чамцима своје момке у Бесни Фок, где су били сигурни да ће преко зиме у свако доба наћи потребну количину и врсту рибе. У Бесном Фоку је радила читава војска од аласа, разним рибарским алатом. Кад се већ риба, при опадању воде, слила у фок, лов је почињао „хајком", т.ј. терањем рибе од најудаљеније границе фока ка његовој доњој граници, до широког и дубоког природног басена испред саме рибарске куће, близу места где притока Беланош утиче у Фок. Хајка је почињала тиме што је мноштво аласа „кецароша" из Опаве и Белегиша пуштано са њиховим чуновима у фок и отпочињало гоњење рибе. Кецароши су то вршили вукући по дну фока своје кеце које су рибу и хватале и испред себе гониле ка дубинском басену. Хајка је трајала по неколико дана; свакога дана у вече, кад је она престајала, на томе месту где је прекинута, постављала се преграда од јаке пређе (која се звала „престо"), па се сутра дан гоњење одатле настављало увек у правцу басена. Кецароши су радили „на тал"; уловљену рибу продавали су Матићу и овај им је одмах исплаћивао њихове талове, а рибу изручивао у велике „тикваре" или „тартове" где се она могла за дуго време чувати у живом стак,у. Тикваре су велике барке у облику лађе, са избушеним дном и боковима, које су могле примити по десетину хиљада килограма живе рибе. Тартови су огромне кесе од пређе, разапете у води на кољу, отворене одозго, које су могле примити и у живом стању одржати још веће количине рибе но тикваре. Терање рибе ка басену вршено је и аловима; ови је при том нису хватали, већ само гонили ка ловишту. Кад је тако, по 20—40 хиљада килограма рибе дотерано кецама и аловима у главни басен, пред саму рибарску кућу, риба одатле више није могла изаћи, јер јој је излазак било у Дунав, било натраг у рит, био препречен разапетим јаким мрежама „престолима". И онда су се чекали рибарски трговци, међу којима су се београдски трговци рачунали у добре муштерије. Прво се продавала риба из тиквара и тартова, па тек онда она затворена у дубоком басену, коју тада најмљени рибари Апатинци почну ловити аловом. Лов у тако рибом напуњеном басену давао је импозантан призор. Кад је дубок алов привучен обали и затворен круг у коме се налази тако привучена риба, по неколико хиљада килограма, на ограђеној површини воде укажу се сомови од 40—80 кила, крупни шарани, штуке које покушавају искочити из