Opštinske novine

Син калетана Петрови^а, браниоца Београда

109

нежну музику, сасвим надземаљску, надприродну. Шта је то било? Сан или јава? Реалност или привиђеше? Нешто као крила залепршало је поред њих. У првој нежној смућености остала су деца седећи под липом све док се с прозора није чуо глас госпође Ниле, која је звала Бисенију. ГЛАВА XIV' У старом Граду Ко је познавао Калемегдан и стари Град пре и после рата, тај га данас никако не би могао препознати. Сачуване фотографије из тога доба то најбоље доказују. Још од онога времена кад су се Турци, — после предаје Града кнезу Михајлу, па после објаве првог и другог рата Турцима, 1876, 1877 године, — иселили није више било потребе да се стара Тврђава обнавља. Сасвим обратно. У Тврђави се непријатељ најдуже задржао, и то се није могло лако заборавити. И куле, и стари ровови, све је постепено запуштено. Цигле старих кула и зидина употребљаване су за многе друге грађевине, баш као што је грађа старог Колосеума у Риму послужила за подизање околних палата; ровови су се мало по мало напунили свакојаким отпацима. Била је то тужна и суморна слика старе славе и величине, која је говорила о пролазности и трошности свега што постоји. Само је у ноћи све попримало фантастични облик, јер су се тада, као и данас, виделе само силуете, а та је слика увек била изванредна. Али, ако је такво било стање што се тиче самог спољашњег изгледа старе Тврђаве, зато је она ипак била предмет за који су се везивале многобројне приче и легенде. Још од старине остале су за њу везане приче о многобројним јунаштвима и страдањима појединаца и целих војски; много је пута била рушена и поново подизана; у њој су се одиграле крваве великашке борбе и свађе; за њу се везала тужна прича о погибији њеног последњег градитеља, Доксата од Мореза; у њој су мучени толики борци за крст часни и слободу златну. О свему томе могла би се исписати читава књига. Зато су тако и привлачне њене тајанствене капије и пролази, зато она тако моћно делује и на грађане и на случајне пролазнике. Кад је дошао светски рат, непријатељу су и те полуосакаћене куле и затрпани ровови изгледали страшни. Легенда је повећавала страх и зато су тако чести били ударци који су се одбијали о старе зидине; сад јаче, сад слабије продирали су у дубину прастарих београдских кула. И опет се ново ткање уткало у стару основу, и тако непрестано расте Велика Легенда старог Града. У миру је све полако стало мењати свој изглед, па и наш стари Град. Један за другим отимани су Калемегдан и стара Тврђа-

ва из хаоса и трошности. Гранатама изривена земља поново се зазеленела травом, изграђени су путеви и стазе уздуж и попреко Великог и Малог Калемегдана, засађено је дрвеће, посејано цвеће. У Граду су очишћени ровови, поправљене су старе капије и мостови. Дух младости прелетео је старим пољем, где су се некад изводиле џигитовке; рука заљубљених неимара стала је видати ране на старим зидинама. Обнављао се стари Град, и тако су се полако на старом историјском земљишту извршиле оне промене, које данас гледамо. Сашу је Калемегдан и стари Град увек привлачио. Откад му је инжењер Шчербачов извесне ствари још потање објаснио, упознао га с детаљима историје старог Града, Сашин је интерес постао још много дубљи и интимнији. Међутим, дечак је своју жељу да посети инжењера у његовој канцеларији морао одложити чак до пролећа, јер су услед киша и других непредвиђених разлога радови на обнови Тврђаве нагло обустављени. Зима је деци брзо прошла у раду, учењу и разонодама које пружа велики град. Саша је свако јутро, скоро редовно, пратио Марију Фјодоровнну на пијацу, а затим се журно враћао да са Бисенијом заједно оде до школе. ГБихове су школе биле у непосредном сусетству, у истој улици, јер је Бисенија, како смо већ споменули, похађала Другу женску гимназију, а Саша Руску. Обе се гимназије налазе у улици Краљице Наталије. Кад је опет дошло пролеће, Саша је једног дана пошао у Град, куд се већ тако дуго спремао. Лзуди који су из рушевина подизали старе градске куле и зидине, чистили старе ровове —, имали су своју канцеларију на Малом Калемегдану. Она је наскоро постала најпривлачније место за дечака. Фотографије, планови, пројекти, који су у великој множини лежали по столовима, необично су занимали дечака, а исто тако и дискусије, што су их инжењери међусобно водили, па и онда кад су те дискусије биле врло оштре и темпераментне. Несугласице су већином настајале око спорних питања, а таквих је, у вези с обновом, било доста. Младом инжењеру Шчербачову и његовом колеги и пријатељу инжењеру Голубовићу, који су на обнови највише радили, највише су остале колеге замерали одлучност с којом су се упуштали у поједине комбинације. — Ви сте фантасте, — говорио је један високи црномањасти инжењер, који је у души био врло незадовољан што његова фантазија није тако покретна, што се од математичке тачности напросто није могао отети. Шчербачов и Голубовић тврдили су напротив да без хипотеза нема ништа, нема напретка ни у науци, ни у било каквом послу, нарочито у оваквом послу који је захтевао да се из рушевина, на основу слабих, или