Opštinske novine

Син капетана Петрови^а, браниоца Београда

111

учном литературом о Бунару, дечаку су његове сопствене комбинације изгледале још вероватније. Своју малу пријатељицу Саша није никад потцењивао. Пријатељство између дечака и девојчице било је толико искрено, да су им, сасвим природно, сви интереси били заједнички. Тако је Саша девојчици причао и о свему што је у старом Граду радио. ГЛАВД XV Тајна Римског бунара — Сутра рано идем опет до Римског бунара, — рекао је једне вечери Саша Бисенији. — Све ми се чини да ћу пронаћи траг тајанственим путевима који из Вунара воде према Сави и Дунаву. О томе све више мислим, јер сам код оног тајанственог археолога видео један план о ком још нико ништа не зна. На плану су означени многи тајни подземни пролази. Све ми се чини да се највише крећу око Бунара, иако нисам план довољно проучио. Дечак је то сутрадан и учинио. Време му је ишло на руку. Освануло је дивно пролетње јутро, пуно светлости и сунца. Кад је кренуо од куће било је једва шест сати. Пошто се трамвајем довезао до луксузног хотела на крају Узун Миркове улице, изашао је из кола и пошао оном стазом која води поред Париске улице. Пало му је у очи како Калемегдан овако рано изјутра дивно изгледа. Одушевила га је лепота раскошног зеленила, свечана јутарња самоћа овог заиста красног шеталишта. Све је сијало, и земља и небо. Одмах с десне стране улаза, бршљан је прекривао читаву пољаницу тако густо да се земља није нигде видела; младо зелено лишће прелевало ое и искрило на сунцу. Око „Српске круне" стајао је колачар са огромном корпом пуном переца, и толико сз загледао у суседну слику на Калемегдану да је сасвим заборавио на пролазнике који су га зачуђено гледали, јер им није, као обично, гласно, да све пара уши, довикивао: „Купите переце, свеже переце " У целом Парку једва ако је било десетак људи. Једна служавка водила је на ланцу у јутарњу шетњу мало наказно псето, неколико радника стајали су око једног свеже ископаног јарка и нешто жучно разговарали. У зраку се ништа није покретало. Све је било бескрајно свечано, тихо и мирно; само су високо у облацима, као три поносне беле лађе, путовала три бела аероплана. Шум елисе покаткад је долетао на земљу и то је био једини звук у овој тишини. Жута велика зграда земунске жељезничке станице одражавала се у мирној као огледало глаткој површини Дунава. Над њом, и иза ње, из три велика творничка димњака дизао се дим високо према небу, а онда опет у луку падао и ширио се унаоколо остављајући црне бразде на прозирном залеђу.

Кад је дечак дошао до степеница, са којих се силази на Велику терасу, указала му се још лепша слика од оне коју је дотад гледао. Дивно распоређено цвеће шарало је многобројне ронделе; с величанственим миром и безграничним поверењем улевала се Сава у Дунав. Само уска бразда ситних таласића показивала је место на ком су се спајале ове две Огромне реке. С друге стране, као нека окомита стена, сав прошаран црвеним опекама и белим каменом, уздизао се велики зид Горње тврђаве. Скоро цео био је прекривен лишћем пузавица. Из лишћа су се издвајали старински фењери потсећајући на стара прохујала времена. Једна путања, поплочана белим плочама, водила је на ниже према омањој капији. Засађено дрвеће сљубило се са свим тим у целину од које се било тешко одвојити. И сам прилаз Римском бунару био је у привлачним потезима подмлађене старине. Тог раног јутра и он је тонуо у мир и тишину, само се високо на дрвету мигољила нека птичица, махала крилима, цвркутала, као да је била нестрпљива што се Град још не буди. У време ове дечакове јутарње пооете, радови на обнови Римског бунара привођени су крају; али је силазак у Бунар још био опасан, нарочито због још недовршених радова на оправци степеништа. Међутим, тајанствени пролази морали су бити баш у вези с овим степеништем. Тамна унутрашњост Римског бунара звала је дечака. Ушао је без оклевања. Мало се стресао од силне разлике у температури, али је смело пошао напред и почео се спуштати. Кад је сишао преко првих широких степеница, које поред тајанствених удубљења воде у први тамни ходник, ушао је у други тамни ходник, из овога у једну мању просторију, а из ње у онај широки ходник у чијој се средини налази сам Римски бунар. Иако је толико пута био на овоме месту, Саша је опет с дивљењем стао проматрати и масивне стубове око Бунара, високе сводове, и ослушкивати чудни мир тајанствене грађевине. У архитектонском погледу главна је особина Римског бунара његово двоструко спирално степениште. Како данас знамо, на сваком степеништу има по пет и по завоја, четири одморишта и девет степеника. У масивном зиду, и с једне и с друге стране, налазе се удубљења, а у зиду који степениште дели од Бунара прозори. При дну налази се кружни ходник који веже оба дела степеништа, тако да се у Бунар може спустити по једном, а изаћи по другом делу степеништа. С малом електричном лампицом у руци Саша је полако почео да се спушта по првом степеништу. Ишао је опрезно, испитујући сваки део зида. Иако потпуно сам, дечак се смело спуштао