Opštinske novine

120

Београдске општинске новине

колико комада цигаља. Закука, али брзо ућута кад је видела да је чека још веће зло. Маст подвргоше анализи, и после плаћене таксе донесошз одлуку, да је маст нгчиста, те јој одузеше, и оставише за војну творницу сапуна на бањици. У крајшем очајању пође опљачкана жена кући, али пре, но што изађе викну: „Прави су разбојници. Тако они помажу народ да живи и ради." Сместа је отераше у затвор где је лежала у подруму десет дана, јер није имала да замзни казну новцем. Укидање наде У „Београдским новинама" изашла наредба ове садржине: „Упозорује се грађанство, да, у свом интересу, не верује гласовима о неким уображеним успесима Срба и њиних савезника. Али, и појединцу и суграђанима јако ће нашкодити ако би све своје неосноване наде јавно изрицали, и настојали, да своје суграђане овим заваравају и обмањују." Тек после ове наредбе оживе у нама нова нада, на скору слободу. Причекајте док не дођу ваши Код једне трамвајске станице уђе нека старица у скромној црној српској ношњи, и уморно се спусти на клупу. Спази је нзка друга госпођа и с чуђењем упита: „А гдз сте ви, забога! Већ толико времена нема вас код нас, па сз побојасмо да нисте болесни"? „Нисам, али боље да сам цркла, него што сам ово дочекала. Као што знате, син ми један погибе, другога заробише, а ја несретница остадох са болесном снахом и шесторо унучади да гледам како се топе и како их нестаје. Сад ми одузеше инвалиду, потпору смањише на 30 круна, па живи ако можеш. Та ни за брашно немам доста. Продавасмо, док је у кући било за продају. Лепе пиротске ћилимове и породичне успомене дадох будзашто, па кад погледам, од свега ми остане само по која шака мекиња и ништа више." „Па што се не жалите?' „Коме и против кога да се жалим? Нико неће ни да те саслуша. Још ми један рече: „Иди бабо кући па уживај, док ти нисмо и то одузели, па ћеш после метлу у руке." И бих богме, само да сам за рад, мања би ме срамота била него пружити руку за њину милостињу. Да се излуди, тако ми Бога!" „Па шта ћете, претрпите, госпођо, сви сз мучимо, а ваљда неће ни ово до века трајати,'" рече млађа жена. А старија заврши: „Да оће већ једном наши доћи, па не бих жалила да трећи дан умрем. Тако ми Бога." Стаде трамвај, а на раме старице спусти се једна тешка рука: „Слушај, бабо, сиђи се овде, ја ћу и тебе и ту твоју пријатељицу

одвести у затвор да причекате, док ваши не дођу." Ухватида их грозница Два мала новинарчета тужно посматрају петора кола реквирираних кожуха и кожних кабаница. Мрште се и стежу песнице да нико не види. Тада ће млађи рећи: „О, брате, одвукоше све: и звона са свију цркава и казане и аване и бакраче па чак и бакарне ствари. Ономад покупише по селима сав лан и кудељу, и преслице су отимали женама иза појаса заједно са вретеном. Покупише све крпе и коске по Србији, а сад ето и кожухз скидоше јадним сељацима с лзђа. Шта ће им то, ако Бога знаш." „Како шта ћз им?" речз нешто весзлије други дечко. „Ухватила их је грозница на руском фронту, па ваљда тамо носе." По невољи У једној кући више Славије спрема жена по дворишту и певуши: „Ој Србијо, мајко мила, ти постајеш царевина". Редар је додуше застао мало, али је и огишао. Мало затим дође опет, и доведе једнога „Господина."' Он приђе жени и упита је, шта је певала мало час? Кад жена прећута ову песму, он рече: „Но, ја хоћу да чујем и ону ти постајеш царевина.'' „И-ју, господине, ишчуђава се јадна жена. „Ја тек онако, од дуга времена, певам што ми на ум падне.'' Но, правдање не поможе, мораде одекламовати отпевани стих: „Ој Србијо, мајко мила"... Кад господин и својим ушима чу речи: „ти постајзш царзвина," он тресну жзстоко ногом и викну: „Та ја ћу вас научити већ друкчије пјзвати! Ко цар! Ко постаје царевина? Ви, свињз српске! Ви стз сви заједно с вашим П. за обор, обор, а не за царевину. Напред, иматз са мном поћи." „Али, добри господине, чујте ме, молим вас, покорно. Та ту песму нисам ја измислила. Њу певају св ( и, а то је знате и баш и дика за нашег светлог цара." „Како?"' „Па ето, кад је нама господар цар, онда је и наша земља постала царзвина. Зар није тако, господине?" Господин поћута мало, насмеја се, па рече више за себе: „Овај злочести народ јесте право чудовиште. Друга би жена у кукњаву, а ова гле, шта ти ту не наприча. „Оно тако и јесте," рече гласно, „само не морате баш увјек ту пјесму пјевати." Крађено — пловке Носи жена леп пар пловака; пуне као наливене. Једна их госпођа купи за дванаест круна. Друга једна загледа пловке. Допадају