Opštinske novine

Уметничка хроника

Две изложбе младих Изложба десеторице м гђмце Милице Лозамић

У недељу 25 фебруара отворене су, без уобичајених говора, две веома интересантне изложб« у павиљону „Цвијете Зузорић". У великој сали је десет београдских младих сликара приредило заједничку изложбу, а у малој своју прву колективну изложбу г-ђица Милица Лозанић, која и по евојим годинама и по уметничким схватањима спада у ту сликарску групу. Према томе те две изложбе чиниле су стварно једну органску цслину и оне су тако и схваћене у јавности. На отварање је дошла и Њ. Кр. Вис. Кнегиња Олга, топло поздрављена, како од уметника, тако и од многобројне одабране публике која је испунила обе сале. Обадве изложбе су трајале до 8 марта. ИЗЛОЖБА ДЕСЕТОРИЦЕ Оно што карактерише ову изложбу то је пре свега модернистички ексектицизам. Има ту јаких утицаја и Вг.н-Гога, и Сезана, и Монеа, и Пракса, и Гогена, — и нашег Боре Стевановића, и Драгоиира Глишића, и Јеролима Мишеа, и Крсте Хегедушића, а пре свега и највише Јована Бијелића. Заправо већина тих младих сликара се сматра ученицима Јована Бијелића, и они су то јавно подвукли. Све је то и сасвим јасно, јер се ради о младим људима, који су, као што се каже, „тек напустили школске клупе". Од аих се и не може очекивати, а још ман>е захтевати, неки влаетити изграђени стил. Оно што се у тим годинама може очекивати и што се мора захтевати, то је савладавање елемеиата заната и воља да се што више види и научи, —• и елан у тражењу свог пута, свог израза. А то се тим младим уметницима, углавном, не може порећи. Изнад свих горе побројаних утицаја осећа се озбиљност којо.м су ти млади људи прилазили својим платнима и реализирали на њима своје имагинације. Неком мање а неком више, али ни једном се не може порећи добра воља да пронађе свој израз, да пронађе себе. Већина од њих је још далеко, и веома далеко, од тога да даду дела која ће заиста бити реализација њихове аутохтоне замисли, имагинације, и верно огледало душе. Највећи део слика с ове изложбе, да не кажемо све, није дат онако како су уметникове очи стварно виделе дани мотив, него онако како су те очи виделе, да је исти или сличми мотив дао овај или онај, већи или мањи уметник. Али ни један од њих (судећи, дакако, само по де-

лима која су била на овој изложби) није стао пред неки мотив и рекао на пр.: Сезан је то остварио озако и овако, а ја као сезановац учинићу то исто, али још снажније, сезановскије. Или: „Бијелић је тај исти мотив реализовао у снажном пожару боја тако и тако, а ја ћу показати и доказати, да тај пожар може бити још снажнији, још... уосталом: Погледајте моју слику па ћете се и сами уверити." Тако су радили неки њихови старији другови пре двадесет, петнаест и десет година и ради тога, ради те страховите дерњаве, и постизали су то да су им изложбе редовно остајале празне, а она малобројла публика, која их је посећивала, одлазила је с њих са смешком на уснама. Код ове изложбе то се није догодило. Многобројна публика, која је посетила ту изложбу, одлазила је с ње у уверењу да ти млади људи желе да делују озбиљним и сређеним радом, а не дреком, скандалима и ступидностима. Далеко од тога да се већ сада може да назре пут којим ће појединци из те групе да крену и да се на њему развију, сад се већ код њих, код неког више а код неког мање, може да осети нешто што би било најближе неореализму, а што гарантује да су сва та младеначка лутања продукт неискуства. То уједно обећава да ће ти млади људи, можда већ уекоро, да нађу сваки свој посебни пут. Док је њиховим старијим колегама требало по десетак и више година да дођу до те развојне фазе, њима је успело да сва та десетогодишња луташа, мање или више, прескоче.

Стојан Трумић: Улица