Opštinske novine

Стогоди ШЊИЦд првог школског звона у Срби/и

383

радило по систему разредне наставе. То јест, сваки је разред имао свога наставника за све наставне предмете. Крајем 1839 и почетком 1840 године тај систем се полако напушта, и место њега заводи систем стручности. То значи сваки предмет предаје стручни наставник. При таквом раду потребно је било завести ред у погледу почетка и трајања часова и смењивања наставника. За то је био лотребан школски сат, звоно и служитељ који ће о томе да води рачуна. О овој ствари решавао је Професорски ■савет оба завода 19 октобра 1839 године. Решено је да школа узме служитеља, кога су назвали „осматрач" и ставили му у задатак да „бодрим оком" пази на ред међу ученицима у школи и ван ње и да о томе „рапортира" професорима. Он ће исто тако пазити на ред и међу професорима у колико се тиче објављивања часова и реда прописаног у томе погледу. Да би „осматрач" вршио посао како треба, Савет је решио још да му се „купи један часоказ и звонце, како би овај но томе школскохм: часоказу владајући се свагда, мењајућим се професорима њихов излаз и улаз звонцем тачно и строго објављивао, да не би професори један другом часове закидали." Министарство просвете је одобрило ова решења и набавило сат и звоно за Лицеј и гимназију, који су били под једним кровом. Уношење звона у школску зграду, и подизање његово на кулу, која је нарочито за њега направљена, обављено је врло свечано 28 фебруара 1840 године. Свечаност је имала два дела: први део извршен је у цркви, а други, најважнији, у школи. Присутни су били лицејски и гимназиски професори, ђаци оба завода, свештенство, чиновништво свију струка и многобројно грађанство. После Божје службе у цркви, у школи је освећено звоно и покропљено освећеном водом. Потом је подигнуто „на узвишењу, на тај конац грађену кулу". Затим је изговорено „слово собом сачињено" Божин Божиновић, сељачки син из Мајдана на Руднику, иначе ученик прве године „љубомудрија" у Лицеју. Он је у своме говору потсетио своје другове на дужности које их чекају у животу као добре синове српскога народа, који је нечувеним напорима извојевао своју слободу и створио државу. На њима је сада, да из руку уморних отаца прихвате отаџбину и да је унапреде. Задатак је велики и пун одговорности. И да би га могли са успехом извршити, они морају себе оспособити приљежним и савесним радом- у школи. Јер једино

„изображени и усавршенствовани", каже говорник, они ће моћи своју милу отаџбину „на високу славу узвисити и њој место међу изображеним државама Европе придобити." Томе великом циљу има да служи и ово мало шоклско звоно. „Мили саучесници — каже говорник даље — по гласу овога звона управљајући се, моћи ћемо часе школске тачно посећивати, по чему ћемо и дужности наше са тим тачније извршивати... Глас звона овога нека не буде нам глас мучитељне савести при позиву на пресвету дужност, но нека буде глас радости, и да, кад чујемо глас његов, са радостију рекнемо себи ово: Ево гласа који ме позива на моју свету дужност. Идем, идем са чистом совјесћу да покажем' наставнику мом како сам ја ревностан, како сам ја трудољубив, и да га делом самим уверим, да труди његови без награда и без плода нису. А при самом том показивању стараћу се ја, да се добрим поведенијем одликујем, а исто тако повиновенијем и послушанијем; јер наравственост и наука скупа правог и изображеног човека сачињава. И отаџбини и провитељству одужићемо се ако предавање наука везимателно и охотно слушали будемо, јер ћемо тим начином делајући худу таму незнања са ума нашега разагнати моћи... и у пространо поље мудрости ступити.." Тако је Божин истакао значај школскога звона и објаснио смисао његовога гласа. На крају говора он се обратио „почитанија достојним" професорима, својим другим родитељима, захваљујући се топло на труду којим им отварају врата „храна премудрости". Моли затим професоре да саопште „високосјајном правитељству" благодарност и признање школске омладине за његов просветни рад, а исто тако и уверење ,да ће српска омладина увек имати као свој животни циљ „свет истине познати и потом отечество узвисити, отечеству несрушимих споменика зидати, за отечество у нужди и сами неоцјеними живот прерадо жертвовати..." Није било ока које није од радости засузило. Старе и још живе усташе, орлушине из Карађорђева и Милошева доба, са узбуђењем су посматрали прва узлетања своје деце, птића-соколића, који се спремаху да прихвате и продуже њихово дело. О овој свечаност поднет је извештај Министарству. А „Новине србске" у Београду, У броју од 30 марта 1840 године, што значи четрдесет дана после прославе, донеле су о њој извештај и у њему говор Божина Божиновића. Дф Рад. П. Марковић