Opštinske novine

474

Београдске општинске новине

На повратку из Лондона у Женеву 1916 год., Росандић је спаковао све своје ствари и кренуо за Париз. Иако је било ратно време и Париз добрим делом уметнички деранжиран, Росандић је ипак осећао, да ће му боравак у тој вароши, — најслободнијој и најинтелектуалнијој у читавом свету — бити у уметничком 1 погледу од знатне користи. Знао је да ће тамо моћи обогатити свој дух још неизмерним могућностима које тако дарежљиво пружа замах француског слободоумног и високо-културног духа; особито елан француске модерне ликовне уметности. Ооетио је све богатство неизмерних могућности инспирације које пружају полети слободног француског духа, у ликовној уметности, као и у читавом животу, невезаних ропски никаквим канонизираним правилима, вгћ условљених једино неисцрпним изворима вечне и недокучиве лепоте, које се откривају богом надареним духовима, свима онима који су кадри да их осете и виде — било да их по том уметнички реализују, или да остају само њихови гледаоци. Свакако да је тако било и с Росандићем, јер у његовим делима из тог доба, уз класичну лепоту изражену у античком смислу и уз религиозна уметничка надахнућа, осећају се и његове индивидуалне црте, његово властито схватање лепоте и смисла ствари. По доласку у Париз Росандићу је прва брига била да се смести и да нађе погодан атеље, како би се што преданије могао посветити стваралачком раду и студијама: посећивању тако многобројних париских музеја, галерија и осталих уметничких дела. Прве године његовог боравка у Паризу остварила се могућност једне репрезентативне изложбе у Лиону. На тој изложби, уз много других уметника из хрватске и српске емиграције, суделовао је и Росандић, са доста великом колекцијом својих скулпторских радова. Та лионска изложба, иако је била у сувише скученом и недовољно осветљеном простору, ипак са лепим колекцијама радова Ивана Мештровића, Томе Росандића, Мирка Рачкога, Владимира Бецића, Милана Милова-

'Шр

Тома Росандић: Полагање Христа у гроб

новића и других, — имала је велики национално-пропагандистички успех и изазвала је живи интерес за младу југословенску ликовну уметност у највишим француслим уметничким круговима. Радећи у Париз.у на новим делима, а живећи увек у центру наших културних збивања у емиграцији, Росандић се одазива позиву Српског црвеног крста у Лондону и организује велику југословенску уметничку изложбу у лондонској „Графтон-галерији", на којој и сам учествује. Том приликом Росандић прзипут излаже у Енглеској и већ тим својим енглеским „дебием", он стиче толико симпатија, да се то може заиста назвати пуним моралним и материјалним успехом. Ради огромног успеха који је та изложба постигла у Лондону, пренесена је у други енглески уметнички центар, у Единбург, у Шкотској, а потом је сељена и у остале велике енглеске вароши: Манчестер, Глазгов, Бостон итд. То је било 1917 год. Те исте године, у лето, Росандић ради лечења одлази на југ Француске у чувену бању Ламалу, а по издржаном лечењу одлази на опоравак у Кан. Међутим и за време лечења и за време опоравка Росандић марљиво ради. Један од радова из тог доба је статуа у палисандру „млада жена", која се сада налази у Музеју Кнеза Павла у Београду; други је женски торсо „Чежња", који је продан у Лондону, где се и сада налази у једној приватној колекцији, после тога што је четири године био у „Викторија-Алберт музеуму' и једну годину у „Тет-галерији." Свршетак рата Росандића затиче у Паризу. Нови елан који се услед тога јавио на свима пољим:а људске делатности омогућава организацију једне нове велике југословенске изложбе у париском „Птит-палеу." На тој изложби, 1919 године, Росандић суделује са 15 својих радова. Исте те године Росандићу се поново пружају могућности да у Лондону, у просторијама „Српског Црвеног крста", приреди своју самосталну, колективну изложбу. На тој изложби је домаћин био тадањи наш посланик у Лондону, покојни Јован Јовановић, а отворио ју је велики енглески сликар Брангвин. Та изложба у Росандићевом животу има веома велики значај; поред веома лепих материјалних успеха, и успеха код критике, Росандић склапа познанства с многим уваженим личностима из енглеског уметничког света, с којима одржава везу и дан данас. 1920 године, у пролеће, Тома Росандић се враћа у домовину. Прво одлази у Загреб где се праве безбројни планови и воде дуге дебате о томе шта и како треба радити за развој уметности. Суделујући и сам неко време у том углавном јаловом трошењу енергија, он се после краћег времена одлучује да оде у Београд и да ту покуша срећу. Ту он