Opštinske novine

Вајар Драгомир Арамбашик

577

Драгомир Арамбашић завршава 1913 год. у Паризу своју монументалну фигуру „Ера е". Из фамилијарних разлога, 1921 год. прелази из Париза дефинитивно у домовину и први пут у животу покушава да нађе неки „реални лебац": постаје државни чиновник наставник цртања у Четвртој реалној гимназији у Београду. Али већ након неколико месеци прелази у Уметничко оделење Министарства просвете, где остаје око годину дана, а потом подноси оставку на државну службу и враћа се слободном уметничком животу и раду, Од тога доба до данас Арамбашић живи као слободан уметник. Међу првим радовима из овога периода налазе се: Споменик изгинулим ратницима у Доњем Милановцу, Споменик изгинулим ратницима у Лесковцу, Споменик Краљу Александру I у Крагујевцу, читав низ декоративних фигура на разним грађевинама у Београду, око двадесетак биста, око стотину портре-плакета, неколико надгробних споменика, неколико медаља, већи број разних фигурина и анималистичких радова. 1928 године Удружење резервних официра и ратника у Београду, поверава му израду монументгилног надгробног споменика за Српско војничко гробље у Тијеу крај Париза. Али, иако је тај пројект примљен, и са стране Француске владе одликован орденом Палме првог степена, он нажалост ни до данас није остварен због помањкања финансијалних средстава. 1935 године, још пре расписаног конкурса за монументалне групе пред Народном скупштином, Арамбашић је неофицијелно понудио своју идеју. Нзегова замисао је била да три лава алегориски приказују нераздвојно братство три братска народа. Та идеја није била прихваћена и расписан је конкурс на којем Арамбашић није хтео да учествује. Арамбашић је члан Удружења српских уметника „Лада" од 1903 год. до данас. Поред скоро свих репрезентативних југословенских изложаба у престоници, и свих „Ладиних", излагао је у Паризу, Риму, Лондону, Лијежу, Софији и још неким европским престоницама. Интересантно је да Арамбашић никада није имао своју самосталну колективну изложбу.

Тамо иза Топовских Шупа, — на некадањој крајњој периферији Београда, где су пре пар деценија логоровали Цигани-мечкари, у крају прозваном по томе „Мечковац", — налази се један од још веома ретких Бојићевих „Покојних сокака." То је Табановачка улица. Кривудава, са разривеном калдрмом, са старинским рушевним тарабама, нахереним кућицама покривеним трском и ћерамидом с пространим двориштима пуним воћака, одраслих, деце, паса и мачака. Ту живе београдски мали људи, који се сви м!еђусобно познају и подржавају, воле и оговарају. Ту се задржало још доста од колорита и споре турске динамике оног Београда у којем су текле турске чесме, кривудали тесни сокаци и шкиљиле петролејке, а кроз поноћну тишину и мирис рузмарина, кајсија, дафина и дуња одјекивале севдалиске песме, испреплетене монотоним корацима патролџија и патетичним рецитацијама боема који се враћају кући или мењају кавану, па под утицајем алкохола скандирају своје или својих другова стихове. Понешто од те романтике и те топлине задржало се и данас на „Мечковцу", у тој оази усред данашњег модерног Београда, по коме ничу, као печурке иза кише, луксузне и грандиозне палате — и облакодери —; монументалне и мермером обложене палате, али хладне, туђе, без стила, без икакве поезије и топлине, јер сваком својом линијом и сваким квадратним метром говоре да у њих није уграђена ни трунка љубави, да су искључиво прорачунане на ефекат, да су искључиви продукат прецизне трговачке калкулације. Било би заиста неприродно да се Драгомир Арамбашић, као последњи аутентични претставник старе београдске боеме, није повукао из.те велеградске хладноће, протежерства и ривалства, — и отселио тамо где ће се бар по спољашњим формама морати осећати много пријатније и потсећати на своју младост која је протекла у једном сасвим другом Београду. У старом Београду у коме је

Драгомир Арамбашић завршава своје најновије дело „Млада Хрватица".

9