Opštinske novine

580

Београдске општинске новине

способности, своју властиту културу. Па кад је већ јасно да смо се вековима борили за то, заиста је несхватљиво да се, након свих победоносних борби и уједињења, то није схватило као највиши смисао наше националне слободе. — Све је то необично компликовано. Лако је рећи, треба почети све изнова, треба почети од малена, од школе. И ето ту се баш отвара једно ново питање. Да све остало оставимо по страни и да говоримо искључиво о ликовној уметности. Ми смо коначно након двадесетогодишњег послератног чекања дочекали и стварање наше Академије ликовних уметности у Београду, поред оне која делује већ дуже времена у Загребу, а која је основана по узору свих осталих академија у Европи. Треба схватити да смисао академије као такве никако не може бити експериментисање, него давање солидног основа младим људим:а. А то опет значи да циљ академије пре свега мора да буде да младим почетницима да темељна и исцрпна знања о свим елементима уметничког знања и вештине, који треба да постану темељ на којем ће најдаровитији тражити себе и наш национални изражај. За такав рад потребни су, као што се то свагде у свету практикује, људи педагози, људи искусни, стручно образовани, људи који схватају и поштују темеље на којима почива читава наша уметност и уметничка традиција, а то је оно што се, услед неразумевања и незнања, иронично назива академИзам. Како се може и претпоставити да људи који су читав свој живот, као слободни уметници, посветили негацији баш тог академизма, и

који још и данас лете за свим могућнм и немогућим европским модернистичким правцима, да ће баш ти и такви људи моћи новим младим генерацијама дати те најпотребније академске темеље, на којима треба градити нашу националну уметност!

— Верујте, што сам старији и што више радим, ја све интензивније осећам колики је то проблем, како је то тешко дати добру скулптуру. И баш зато кажем: Нашој уметности нису потребни јалови експерименти, није потребно трчање за страним ексцентричностим!а, него солидан, поштен и пожртвован рад. И опет понављам и подвлачим, само кроз такав рад, само на солидним темељима могуће је тражити наш национални уметнички израз. Само тако и никако друкчије. Не радећи тако ми смо на путу да упропастимо и оно што имамо, оно што смо до сада створили; ми смо на путу да створимо кадар уметника чија уметност неће бити израз наше националне груде, коју наш народ неће разумети, у којој наш народ неће наћи себе — коначно ми стварамо тзв. уметност која у историји неће наћи своје место.

— Зашто се у Атини и у старом Риму уметност развила до правог култа, до животне потребе? Зато, и само зато јер је била таква да ју је народ разумео и прихватио, Заиста би био већ последњи час да се и код нас једном увиде овако евидентне истине; да се увиди да је 2 X 2 = 4. Звонимир Кудунџић

Књижевне белешке Душан Николајевић: Вечна копрена, Преко мртвих. (Државна штампарија, Београд, 1940, цена 20 динара). Ових дана изашла је у издању Државне штампарије прва књига драма нашег познатог драмског

писца и есејисте г. Душана Николајевића. Ова прва књига садржи две познате Николајевићеве драме: Вечна копрена и Преко мртвих. Обе драме имале су врло леп успех код позоришне публике и код нашег књижевног света. Њима је г. Николајевић ушао у ред наших најбољих драмских писаца.