Opštinske novine
7
Сликар и сценограф Сташа Беложански
669
крај школске године, добије службену обавест да у мађарској школи нема места за децу поданика непри^атељске зараћене државе. Ипак та неприлика, за Сташу Беложанског, није имала у погледу његовог редовног школовања никаквих негативних последица. Он се одмах почео спремати за полагање приватног испита за трећи разред румунске гимназије. По положеном испиту, идуће школске године наставио је у истој румунској гимназији редовно школовање. Али тај разред, четврти, није завршио, јер је Румунија ушла у рат на страни Савезника. Услед тога прекинута је обука у свим букурешким школама. Сташин отац, који се већ бавио мишљу да свог сина оспособи за архитекту, не желећи да му се син скита по улицама, сместио га је у предузеће свог пријатеља, Загрепчанина, архитекте Томе Канцлера, који је у Букурешту имао веома велике и разгранате послове, — и који је пројектовао и саградио велики број монументалних букурешких грађевина. Међутим, тај посао Сташи Беложанском се није баш много свидео; вероватно, пре свега, због тога што је, идући по разним деловима града на грађевине, стално сусретао своје другове који су играли футбал, возили бицикл и правили излете по букурешкој околини. Али упркос свему тому, он ипак остаје на том послу све до 18 новембра 1916 године, — тј. до дана евакуације Букурешта. Тај дан у животу нашег уметника значи прекид колико-толико безбрижног детињства и почетак једне тешке животне Голготе. Тога дана, односно те ноћи између 18 и 19 новембра 1916 године, са хиљадама и хиљадама Букурештанаца кренуо је у бежанију и шеснаестогодишњи дечак Сташа Беложански. Сувише би ме далеко одвело кад би овде исцрпно описивао све оне перипетије и сва она етрадања, кроз која је он тада пролазио, а о којима ми је он сам причао веома сликовито. То би био материјал за цео један потресни роман, као што је исто такав материјал, живот и страдања сваког оног незнаног јунака који је пошао тим стазама, почевши тамо са најстаријим временима познате нам историје па све до мартирија кроз који је овог пролећа прошао највећи део Француске. На тај пут Сташа Беложански је кренуо са оцем и још два старија брата, док су мати и сестре остале у Букурешту, да сачекају — што им Бог да. Са осталим избеглицама кренули су за Јаши, и за тај пут, који се у оно време, у нормалним приликама, прелазио за 14 часова, Сташи Беложанском било јј|е» потребно пуна два месеца. Воз којим је пошао из Букурешта, стао је на отвореном пољу негде око Браиле. Стајао је доста дуго, и неки путници, који су вероватно познавали тај крај, успели су да из суседног села донесу читаве корпе разних жи-
вотних намирница. У уверењу да ће то успети и њему, пошао је у село и Сташа Беложански и купио пет лебова. На повратку је изгубио прави пут и док је лутајући тражио место одакле је пошао, и док га је нашао воз је већ кренуо. Једино је још могао, по изгаженом снегу и разним отпатцима, установити да је то заиста оно место на којем се налазио воз, који је одвео његовог оца и његову браћу, с којима се до тада још ника,-' није растајао. Мрак је почео да пада, и он се са пет лебова под мишком и деветнаест леа у џепу који су му остали као кусур од банкноте од 20 леа — нашао насред непознатог молдавског поља, у снегу, далеко од било кога свога и било кога познатога. А било му је шеснаест година; и он је сео у снег, метнуо лебове у крило и горко заплакао. Кад се исплакао, ноћ је већ увелико била гаала по валовитој земљи Молдавији, и у машти шеснаестогодишњег детета почели су да урлају вуци и разбојници да врше свој крвав занат. Кренуо је железничком пругом у смеру у коме је воз одвео његовог оца. Дуго је ходао тако по снегу, док није дошао пред неку малу кућицу чувара пруге. И ту је стекао прву подуку о томе шта је то реалан живот. Сусрео је неке људе, којима се обратио у највећем, младалачки наивном, поверењу, као својим спасиоцима, — а ови, кад су —разумели о чему се ради, отели су му свих пет лебова и све паре које је имао у џепу. Оставкли су га забезекнутог у мраку, а један од њих, који није имао чиме да покрије главу, отео му је и шубару. После двомесечног лутања, испуњеног таквих и сличних потресних сцена, кроз залеђена поља и шуме опеване земље Молдовије^ он долизи у Јаши и ту на самој станици наилази на прве познанике. То су били његови школски другови из Букурешта, од којих се већи део на сличне начине растао са својима. .Они су се ту вртели око железничке станице, ашвепи од оних отпадака које су успели да испросјаче од безбројних руских војника који су туда пролазили. Да би у том боље успевали, ти дечаци су успут продавали војницима пертле, пасту за ципеле и остале ситнице. И Сташа Беложански, као и остали његови другови, у тој се ситуацији снашао доста брзо. Са парама које је добио од својих пријатеља, купио је сав потребан прибор за чишћење ципела, заузео место пред станицом, и — почео да зарађује свој први лебац. Чистећи тако ципеле, односно чизме, руским официрима, уз веома галантне напојнице, он је зарађивао веома лепе паре, али му то није много користило, јер за њих није могао скоро ништа да купи. Прехрањивао се и даље с оним што је испросио од руских војника и официра.