Opštinske novine

672

Београдске општинске новине

којој суделује, истина, само као посматрач, — почиње да ради мале марине уљем. Интересантно је да он не пресликава, као већина дилетаната, разне олеографије и поштанске разгледнице, него, скривен негде на палуби, преноси на платна импресије које носи у оеби са својих многобројних путовања. Интересантно је и то, кад се већ налазио на самом мору, да није радио по природи, него по сећању. Ти његови покушаји, који вероватно нису имали никакве нарочите вредности, пропали су сви одреда у револуцији. Кад је 1918 године Одеса евакуисана због надирања немачких армија у Украјину, евакуисана је и релативно многобројна српска војска која се овде налазила, а за војском су кренули и сви остали Срби који су се ту затекли. Сташа Беложански није могао да крене заједно са осталима јер је морао да остане уз тешко болесног оца. Тако је изгубио контакт са српском војском, која је кренула преко Сибира за Владивосток, а одатле преко Тихог Океана за Солун. Али већ после неколико дана његов отац ое толико опоравио да је, у бојазни пред немачким ропством, ипак могао да крене на пут са заосталим Србима, којих се ту затекло још око десетак. Они су кренули уз Дњепар у унутрашњост Русије, а одатле на Крим. У уверењу да немачка војска ипак неће надирати чак довде, они су мислили да ту сачекају крај рата, а потом да се пребаце у домовину. У Симферпољу, где су се зауставили, свако је од њих нашао по неко, више или мање, одговарајуће запослење и тако су ту неко време релативно мирно живели. Сташа Беложански, на пр. пре подне је у општинској комунизираној продавници на пијаци мерио. кромпире, а по подне је израђивао и на месном корзоу продавао своје сличице — по три рубље од кумада. Било је дана, прича он данас, кад је продао и по две слике. Међутим, немачко надирање се није зауставило у Украјини и Немци су се једног дана, чему се нико није надао, нашли и у Симферопољу на Криму. Ипак сви они Срби који су се ту затекли — међу осталима и нознати београдски књижар Света Рајковић, директор Музичке школе Јован Зорко, управник Бајлонове пиваре Карло Матаушек, београдски индустријалац Светозар Влајковић и још неки — а који су побегли из разних делова света пред Немцима, највећим делом из самога Београда, нису доживели ништа нарочито непријатно. Живот се продужио нормалним током, само с том разликом што се од сада мање јело, и то на карте. Али већ после пола године тога режима међу нашим избеглицама почеле су да круже разне коморџиске вести о томе да су Срби кренули у офанзиву и пробили Солунски фронт. Као и многе друге коморџиске вести, за које нико никад није могао установити како су настале и ко их је први лансирао, и ова се показала као истинита, ако ни по чему другом а

оно по комешањима која су настала међу немачким окупаторским трупама, а убрзо потом и по .њиховом повлачењу. , Ту ситуацију су искористили, сасвим природно, белогвардејци и почели да формирају „Дењикинове добровољачке армије", које су убрзо, бар формално, загосподариле Кримом и почеле с репресалијама против бољшевика. Срби, који су се ту затекли, већ према ситуацији у којој су се налазили и према могућностима с којима су располагали, почели су да се разилазе. На пут су се спремали и Беложански и његов отац, који је баш довршавао неки већи столарски посао и надао се већој суми новаца. Али те новце они никад нису примили, јер их је у томе омео најстрашнији и најпотреснији догађај у читавом животу Сташе Беложанског, а исто тако и његовог оца. Било је то сутрадан по крсној слави (Свети Стеван) 1919 год. рано изјутра. Извесним неспоразумом, којима обилују све револуције, Дењикиновци су осумњичили Сташу Беложанског као бољшевика који је тобоже пуцао на неку групу њихових официра која је пролазила кроз варош. Без икаквих судских процедура, на лицу места, поставили су га „ап стењки" — што је значило смртна казна стрељашем пред првим зидом који ое ту нашао. Шта више на то су осудили и његовог оца, који је покушавао да се објасни с двадесеторицом младих официра, који су већ држали уперене пушке на његовог

Сташа Беложански: Инсценација за Шекспирову драм'у „Кориолан" — Рад из 1936 г.