Opštinske novine

Једна успомена из 1904 године

749

во, браћо!" Човјек је то већ у годинама (око шездесет), али како је доста крепак, има наде, да ће снијети још доста камења за градњу југословенскога дома. Српска војска Сваки од нас разумије понос брата Србијанца над својом војском, јер је народна, његова и јер сваки у њој од највиших генерала до задњег војника говори српски и вруће љуби груду своје српске домовине. Часници су српски доиста красни људи и својом вештином а и својом су љубезношћу, углађеношћу и друштвеношћу далеко пред туђима, који као да су ограђени кинеским зидом од „цивила". У Београду ћеш наћи за истим столом министра војске, мајора, професора и столара и сви ће се забављати и сусретати пријазно и домаће. Српско друшгво Ко проживи један дан у српском друштву, а онамо га је довело братско срце и чуство, тај ће се осјећати тако мило и пријатно, као да је код своје куће. Мени је мио боравак у Загребу, гдје ромиња мила кајкавска рјеч, гдје човјек сретне много доброћудних лица, сву силу старих кореника, али вјерујте ми, да ми је Београд више омилио, јер сам и тамо нашао добрих душа у великом броју, а много ми је тога у Београду више прирасло срцу за чим бих у Загребу уздисао. Помињем само то, да је у Београду све српско, да из свакога кута српство вири, а не смије се заборавити ни то, са коликом се љубављу и одушевљењем гаји српска народна пјесма. Код нашега газда Стеве ми смо уживали, као у рају. Уз нас Вировце је готово увјек био наш мили земљак Коста Тодоровић, који нас је у велике задужио идући нам у свему на руку и пјевајући нам прекрасне српске пјесме-севдалинке; такође смо код газда Стеве имали угодно друштво српске браће из Пирота близу бугарске границе. Такође је у нашем друштву стално био парох из Јабуковца Казимировић, члан Народне Скупштине, а залазио је к нама и Славко Вукадиновић, кога сам већ прије споменуо, као и многи други пријатељи Срби. Мили Боже, кад се сјетим оних вечери, оног одушевљења! И сад гледам оне цигане гуслаче, како на заповјед Славка Вукадиновића свирају „Лијепа наша домовина". И сад видим она млада братска лица, што су се управо разњежила, кад сам им пјевао: „Ој Хрватска ој, весело нам стој. Ој, Хрватска ој, Никог се не бој." Па онда када се сјетим, како је наш драги Коста пјевао „севдалинке"! И данас ми

ое тјелом шири угодно чуство, што га никако не могу описати. И ја сам видио хвала Богу неколико хвати божјега свјета, и ја сам чуо свакојаких лијепих пјесама, али што пријају мојој души те севдалинке, тога више нема. Кад ја зачујем суморне, тужне звуке севдалинке, па да не знам ко дође и пререже ми жилу, ја онако занесен пустио бих, нека крв тече само да могу слушати гласове похватане на српској страни, а толико сродне срцу моме..." ♦ Ту се завршава овај кратак али одушевљен путопис данас већ покојног хрватског католичког свештеника Ивана Влашићка. Из њега јасно видимо како је снажан био утицај Београда, српства и оних историских момената на овог ходочасника. Они су зацело остали до краја живота дубоко усечени у његову душу. Они су свакако још више учврстили његову веру у Словенство. Напомињем, да је поменути свештеник, који је на позив уредника „Хрватских новина", Перослава Љубића, пошао такође да присуствује свечаним данима крунисања Краља Петра I у Београду, о тим свечаностима написао у „Хрватским новинама" једну серију чланака и да је ово што овде износим, тек један краћи извод из његових чланака. Хрватски свештеник Иванко Влашићак, остао је сигурно још и данас у живој успомени и тадашњем професору теологије и претседнику „ДушанаСилног" г. Атанасију Поповићу, са којим се поч. Иванко Влашићак упознао и спријатељио код поч. Косте Тодоровића. „Хрватске новине",* које су донеле овај путопис, излазиле су у оно време у Вирју, и оне су пуних 20 година, за време најстрашнијих режима, носиле у свом заглављу гесло: „Ако си добар Хрват, буди и добар Словен, јер Словенство је мати Хрватству". Бедимвр Љубић *) Приликом десетог Словенског новинарског конгреса, који је одржан 1911 године у Београду, Српско новинарско удружен»е издало је библиографију Југословенске штампе. На страни 192 поменуте библиографије југословенске штампе, стоји следеће о „Хрватским новинама": „Новине хрватске самостално демократско гласило. Излазе сваког четвртка. Издавач и уредник Перослав Љубић. Вирје 1893. (Год. 1893 почео је излазити у највећем селу Хрватске, у Вирју, лист „Подравац". Издавао га је Перослав Љубић, па је под тим именом излазио све до год. 1905., кад му је издавач променио име' у „Хрватске новине", јер је лист налазио све више читалаца и прегплатника не само у најближој околини, већ и по целој Хрватској, па је листу требало потпуно локално име заменити опћенитијим. У раздобљу од 1897—1903 претрпео је лист, а и уредник му, великих прогона са стране власти. Знали су му запленити цео слог и однети га из штампарије, па лист није могао дуже времена због тога изаћи. Данас се лист штампа у 1100 примерака и разашиље и чита у свим странама света, где има Хрвата)."