Opštinske novine

Прилози за истори/у Београда

773

диста, богослова и великошколаца. Интиман са многима до братске блискости. Просто напросто срастао са њима духовно. И свирао им на ђачким весељима, не као професионалан свирач, но као друг. Веселио друге и веселио и себе. За ово је Марко Циганин добио једно, своје врсте, признање. Дали му назив Марко „Богословац" ! Умео је Марко, почастоваван овим епитетом, да подеси понашаше своје. Носио се као ђак и успевао да се обогати манирима и опхођењем како приличи младом човеку који има толике блиске везе са интелипентним н школованим младићима. Био је поносан због части која му је била указана. Преко пута те циганске куће, од Страхинића Бана улице, протезала се празна пољана тада чак до Душанове улице. Сав овај цигански свет славио је Ђурђевдан. На дан -своје славе ручају Цигани на пољани. Пооедају по трави, све у гомилама, тако да свака гомилица преставља једну породицу. Трава набујала, некошена. Ручак славски: печено јагње, сир и читаво деме свежих струкова бела и црна лука за сваком трпезом. Најпре пођу чутуре с ракијом, точеном из подрума „Црнога орла". Све ведро и весело. Циганке се дале на посао. Чутуре иду из руке у руку. Певуши се и говори гласно. Без џакања не може да буде... Од прибора за јело ради само нож. Иначе све друге радње око јестива врше се рукама. Весела песма тече као бујна голема река... Понеко Циганче нада дреку, кад га удари отац зато што руком граби испред других. Пије се, пева и свира у сав глас. Зурла!ш севдахом надвисује и песму и свађу. Јовица-„Буџа" немилосрдно бије разапету кожу на своме бубњу. Чутуре са вином не скидају се са усана... Слегао се свет као на чудо. Откуда толики евет?! Садањи биоскоп не би био у стању да пружи толико разоноде и увесељења као што је то онда пружала ова пољана приликом циганског славља. Све саме живе слике. Кога је пут тада нанео у

Капетан Мишину улицу тај је морао остати тамо читав сат — као прикован. (Капетан Мишина улица, у то доба Војничка, била је нерегулисана. Без калдрме. Непгто ломљеног љутог камена местимице је стављено са стране поред плотова да претставља тротоар. Средином улице вода излокала јарак кроз који поток при јачој киши гура камење. Камење се котрља, а њихово клопарање изазива страх не само код деце, но и код одраслих. Ми деца дубоко у ноћ остајемо будни. Сан никако да падне на очи. Љуба Михаиловићева ставља крсни знак на себе и побожно се моли да нас Бог сачува „од невидовне беде". То је био њен израз кад је посреди била опасност од елементарне непогоде...) Да, свет се скупио и гледа чудо невиђено... Игра, песма, свирка, свађа и битка — као „као на „Севастопољу" (овако се онда говорило). Све се, дакле, слило у један урнебесни крик... Но наједанпут као да се нешто проломи. Зби се чудо. Сви се престравише и сва та врева у један мах преста и утиша се као под команду. Циганка у свађи с мужем завитла својим рођеним дететом, које је дотле на крилу своме држала и миловала, и баци га на мужа! Стаде јаук, лелек и вапај. Дете угрувано. Око њега запевка. Циганка расплела косу и ухватила се у коштац са Циганином. Успоставила се кривица Циганинова, али и зверство мајке детиње... Нешто је било крупно посреди: неки јад, нека љубомора... Жандарми се дадоше на посао и сав овај цигански свет би потеран у кварт. Кварт дорћолски је онда био на углу Капетан Мишине и Јевремове улице, на месту где се сада налази палата Дунавског паробродског друштва — преко пута некадање Думине кафане. Ми, деца каскали смо ревносно за овом „булуметом" да нам како не умакне ни епилог овог циганског славског весеља... Миливој М. Петровић