Opštinske novine

Културна хроника

Нови поклони Градском музеју и Градској библиотеци

Без учествован>а наших грађана тешко је замислити дефинитивну формацију наших градских културних установа, Библиотеке и Музеја. И у случају најширокогруднијег односа саме Општине према овим институцијама, увек ће остати доста таквих предмета до којих се неће моћи доћи редовним путем, било зато, јер се ради о великим реткостима о којима се мало што зна; било зато јер се налазе у поседу оних који немају потреба да их за новац уступе. Колико је у првом случају важно да се установи: где се какав значајни предмет, књига, докуменат налази, — толико је у другом случају потребно да се забележи сваки поклон овим институцијама. Неколико пута имали смо пријатну могућност да на страницама нашег листа — Општинским нозинама — забележимо драгоцене поклоне нашем Градском музеју, и Градској библиотеци. Њихова вредност није увек материјалне природе, већ исто тако у ономе што претстављају, што доказују, о чему сведоче. Поклони Градском музеју: НОВИ ПОКЛОН „ДАНСКЕ ГРУПЕ" У једном од ранијих бројева „Општинских новина" описали смо оне предмете које је нашем Музеју поклонила „Данска Група", као део налаза пронађених за време првих радова на насипању леве савске обале. Међутим, и након тога, дански багер је толико пута превалио свој кратки пут од места где вади песак —• до места, где, изасипајући га, ствара ново земљиште за Нови Београд... Дању ноћу преваљује он овај пут остављајући за собом црне бразде дима, док са многобројних Калемегданских тераса и са моста Краља Александра заинтересовани грађани проматрају ово његово кретање. Занимљиво је гледати како се отима земљиште на коме ће се подићи читав један нови град — од 14.000 становника! —, град који ће дефинитивно спојити Земун са Београдом, онако као што је данас Пиреј епојен са Атином, као што се некадашњи „Београд у Шанцу" спојио са својим предграђима, „Палилуским" и „Савамалским" Селом... Прво место на коме је дански багер — „Сидхавен" — вадио песак за насипање градилишта Новог Београда налазило се у Дунавском рукаву, званом „Дунавац"; сад међутим —• за насипање оног великог дела земљишта које се, под називом „Бара Венеција" (поетичан назив за Непоетичну стварност!) протеже око Железничке станице —, насипање се врши песком који се вади са места где Ратно Острво гледа према старој кули Небојши. Геолошка расматрања упућују на велика померања Дунава и Саве, на таложење великих наноса које су им доносиле њихове притоке потпомогнуте револуционарним атмосферским приликама у прадавној

прошлости. Према томе су дна речна, као и дна морска, велики природни „оефози" у којима реке чувају најразличитије предмете људи који су живели поред њихових обала. Константин Филозоф назива Дунав „Рајска река", — према легенди која каже да се његов извор налази у самом рају. Па ипак, безбројно много јунака нашло је у Дунаву своју „Плаву Гробницу", њихово „светло оружје": шљемови, копља, панцир-кошуље почивају дубоко у његовим пешчаним наслагама... Желећи да налази пронађени приликом радова у Сави и Дунаву добију своје право место и служе својој законитој сврси, — господин инж. Нешић, директор Данске Групе, поклонио је већ раније Градском музеју једну збирку, која је сад употпуњена накнадним налазима. Већина ових новопоклоњених предмета, — као и ранији, — сведоче да је Дунав врло чеето био крваво поприште; већину налаза сачињавају: топовска ђулад, стара копља, мачеви и други делови оружја. Много је мањи број предмета који говоре о мирном животу уз обале наших река: остаци грнчарије, врчеви и разни други предмети. * Желела сам да се упознам с начином како Сидхавен долази до ових налаза, како вади песак, који ће помоћи да на пустим и недоступним земљиштима никне и процвета нови живот. Љубазном предусретљивошћу господина Нешића то ми је омогућено. Провела сам једно вече на Сидхавену, 2—3 сата, колико је потребно да се види „утовар и истовар робе", да лађа оде тамо и ватраг по рекама које тако штедро помажу рађање Новог Београда. Од мале канцела*рије Данске групе, која се налази преко пута Сајмишта, повезли смо се најпре аутом уздуж новог земљишта, поред Саве и Дунава, а затим смо, возећи се неравном савском обалом, па поред Баре Венеције, која је упола засута, — стигли до места на ком је усидрени багер истоваривао довезени песак. Требало је пуних 40 минута док је сав песак истоварен, 25 минута нам је требало док смо стигли до Ратног Острва. Цела тура траје 2 часа и 15 минута!... У лађу стане 464 кубика песка (реално: 480); да се наспе Бара Венеција треба 500.000 кубика. Дакле, да Сидхавен сврши свој задатак на насипању Баре Венеције, треба да овај пут превали 1.200 пута. То у исто време значи 1.200 могућности да се нешто пронађе у дубинама речних корита, на месту где се песак вади. Сваки камен, сваки жбун, свака лађа са овог дела пута познати су момчади и капетану Сидхавена, али њима није досадно... Капетан Мацен проматра овај пејзаж и данас, након пуне две године, са оним истим интересом којим га је гледао кад је дошао из далеке Данске. То је велика и лепа особина морнара...