Opštinske novine

5*

Карикатуриста Пјер Крижанић

835

С ОНУ СТРАНУ

Ниче: — Да ли ће завладати мој надчовек или твој свечовек ? Достојевски ; — Незнам који ће надвладати, али знам да ће страдати Човек. Политика, 4-УШ-1940

могло говорити јасно и исцрпно, било би пре свега потребно да се испуне извесне објективне могућности. Мени управо „под пером" лежи цео тај захвални материјал, и ја се надам да ће ми се једном ипак пружити прилика и за то. Овде ћу међутим у оквиру моменталних могућности, у најзбијеним цртама, рећи један део оног што мислим да је неопходно, ради целине овог портрета. Пратећи већ четврт столећа будним оком све догађаје који се око њега одигравају, Пјер је, поседујући снажан инстинкт да у догађајима осети оно што је битно, есенцијелно, оно што ое налази испод глазуре, с ону страну кулиса, — иронизирајући и исмевајући слабости и опачине својих ближњих, био увек међу првима који су као глас савести нашег друштва протестовали против свих негативности и изопачења овог друштвеног поретка. Али, иако га они који су осетили сву оштрину његовог убода, сматрају за штеточину, коју је господ Бог послао међу нас само зато да угледним и заслуженим синовима ове земље загорчава њихов „у крви и зноју стечени лебац," ипак — то треба подвући пре свега, — Пјер никада није деловао тако да би се могло осетити да он људе мрзи, да је злобан, мизантроп, да спада међу оне људе за које наш народ каже да пре подне мрзе самога себе, а по подне цео свет; напротив~у свима својим делима Пјер се манифестује као најпотпунији алтруиста, као човек који жали човека и човечанство, као друштвени коректор који на свој специјалан начин настоји да побољша односе међу људима, да би тако живот постао достојнији Човека, — који се „својим сопственим духом и сувише уздигао да би могао бити раван старим боговима", а ,,пред својом сопственом савешћу и сазнањем — ипак пао толико ниско да више не може да се изједначи ни са живо-

тињом". (Жика Милићевић у песми: Будућим песницима). Уверен сам, да би Жан Паул, који је рекао да „човека не би смео нико исмејавати осим онај који га од срца воли", — Пјеру Крижанићу то право признао. У својим делима Пјер је одувек највише пажње посвећивао малом човеку, оном који је највише угњетаван, највише варан и највише искоришћаван, — али се никад и нигде није могло осетити да је то резултат извесне демагогије. Напротив, из свих његових дела осећа се најискренија љубав према оном друштвеном слоју из којег је и сам потекао, — не толико према радницима колико према сељацима, — и јаке везе које га везују уз земљу прадедовску. У том погледу је нарочито илустровати ток којим говоре његове карикатуре. У највећем делу тих карикатура нема ни трага неке надувене учености; у његовим карикатурама не говоре високошколовани космополити, него наши неуки, највећим делом неписмени, српски и хрватски сељаци. Али они ту говоре једним бистрим, оштроумним, тоном који одаје необично будан став тих наших безимених аргатника према свима догађајима која се око њих и са њима самима одигравају. Док ово пишем пред очима ми лебде две Пјерове карикатуре класичне вредности, које заслужују достојна места у свима модерним културно - политичким историјама. Када се оно пре три године један наш, иначе одличан новинар разгаламио са читавом серијом чланака „Југославијо, пробуди се", — Пјер је тај догађај прокоментарисао овако: Нацртао је

ИЗ СРЦА ШУМАДИЈЕ „Никада у име дмократије, и за рачун дмократије наш честити, бистри и поштени народ није био толико обмањиван." — Из говора једног нашег народног посланика у Народној скупштини 18-11-1937.

„Што јес', јес' браћо! Ова' наш посланик и ако нас је обмањив'о то није радио за рачун демократије него, брате, за свој сопствени." Политика, 21-11-1937