Opštinske novine

Карикатуриста Пјер Крижаник

839

БЕОГРАДСКИ КВАРТЕТ

Г-ђа Марија Михајловић, Јуро Ткалчић, Ћиро Личар и Јован Зорко. (Карикатура из 1931 год.).

ћанска „шљиварска"* кореника, мајка му, Софија, била је из познате српске граничарске породице — Ребића. Како су му родитељи помрли још у његовом најранијем детињству, Пјер их није право ни упознао, и данас их се више ни не сећа. Тако је још као сасвим малено дете доспео у стару српску патријархалну кућу своје баке по мајци, у малом баниском селу Меченчанима, где је провео своје најраније детињство и добио прве упуте за живот. Његово детињство је прошло у идиличном пастирском животу по обронцима зринских гора, где је све пуно историских предања и легенди. О том детињству се не би имало богзна шта да каже, — јер се оно у длаку поклапа са животима милиона незнане сељачке деце; — и да оно у једном погледу није оставило дубљег трага у будућем уметнику, ја би с оним што сам до сада рекао могао преко њега да пређем. Али баш за Пјерову уметност то детињство је веома интересантно, и ради тога ћемо се на њему морати мало задржати. У ситним детињским доживљајима тог малог баниског оељачета огледа се у малом сва трагедија наших српскохрватских микрокозма. Причајући о својим најранијим импресијама, Пјер је 1926 год., у својој хумористички написаној аутобиографији (на крају своје књиге

„Шљивари" су једна специјална врста племства, која постоји само у Хрватској. Лепенда прича да се краљ Бела III, (1235—1270 г.) из куће Арпада, бежећи пред татарском најездом, склонио у „тврди град Калник", где се, опкољен са свих страна, хранио само шљивама које су му хрватски сељаци доносили на великим гранама и тако га спасли од сигурве смрти од глади. У знак захвалности он им је свима поделио племићске титуле. Од тога доба се то сељачко, чисто номинално, племство иронично назива „шљивари". „Куку Тодоре"), те наше тако чудне хрватско-српеке односе окарактерисао овако: „У том крају, који је у политичком речнику познат под именом Баније, живе измешани католици и православни, или, како се они сами зову, Срби и Хрвати. Та два племена чувена су у свету по томе што већ деценијама воде борбу, доказујући једни другима савршено истим језиком, истим аргументима, и, шта више, истим карактеристичким изразима из Вуковог речника да нису један народ. Ја сам плод те мешавине, јер ми отац беше католички Хрват а мајка православна Српкиња. Према томе, хтео не хтео, родио сам се као Југословен. Сасвим је разумљиво да је, при таквом стању духова у томе крају, већ при моме рођењу избио један од безбројних српско-хрватских спорова. Код моје се колевке образоваше две моћне партије и поведе се огорчена борба око мог имена. Срећом и тај спор, у коме изломише бојна копља Душан и Крешимир, Лазар и Томислав и где замало не остадох некрштен, беше окончан споразумом. По том споразуму добих на крштењу име Петар, по Св. Петру. Име исто толико српскоправославно колико и католичко-хрватско. Али као ни један до сада, тако ни тај споразум не беше трајан. У преговорима око КУЈ1ТУРНО ЈЕДИНСТВО Овогодишњу Нобелову награду за хемију добио је професор циришке политехнике, наш земљак д-р Лавослав Ружичка који није могао да добије место на универзитетима у Загребу и Београду.

Слободан Јовановић: — Хајде што ми у Београду нисмо умели да оценимо Ружичку, али чудим се што га ни у Загребу нису примили на универзитет као Хрвата? Виктор Новак: — Е, то је баш доказ јединства јер се и овом приликом доказало да Загреб и Београд имају исте погледе на културу. Политића, 23-Х1-1939