Opštinske novine

Из прошлости Београда

МЕНЗУЛАНЕ Тим именом називале су се коњушнице (штале) које су имале одређен број људства и коња за пренос званичних писмоносних пошиљака, а такође, када је било на расположењу суруџија (тералаца коња) и коња, онда и за превоз путника. Ти путници у почетку су плаћали по један, после по два и најзадпо два и по гроша чаршиска на сат. До априла 1834 мензулане је одржавала држава. Оне су се, на извесном растојању, налазиле на свима путевима. Имале су по једног „надзиратеља", потребан број татара и суруџија ,момака за мензулане и одређен број коња. Татари су ишли сами и, као што је у прошлој свесци „Општинских новина" изнето, путовали невероватно брзо. Углавном су употребљавани за ношење писама изван земље, нарочито у Цариград. Те мензулане коштале су скупо државу и зато је кнез Милош наредио д,а се све издаду под трогодишњи закуп, од 23 априла 1834 до 23 априла 1837. Мензулане су биле скупе, у извесној мери, и због злоупотреба које су вршили државни органи. Мензулане су давате под закуп лицитацијом. Услов је био да се на једног коња годишње не сме плаћати више од 50 талира. У пракси је то било тешко постићи. Због тога су 1834 издате под закуп само ове мензулане: 1) Београдска са грочанском — 50 коња по 350 гр. чарш. од коња. Закупац Хаџи Јован Ђорђевић. Међутим, већ следеће године та мензулана је имала 60 коња и плаћало се по 400 гр. чарш. од коња. У 1836 г. Мензулана је била на Калемегдану у Исмаил агином хану, који је само за годину дана узет под кирију за 3000 гроша турских. На коња се закупцу плаћало 45 талира годишње. 2) Јагодџнска са Баточинском. — 40 коња. Закупци: Тодор Стојановић и Јеврем Поповић. Излицитирана цена 320 гр. чарш. од коња. 3) Ражањсш. — 40 коња — по 189У2 гр. од коња. Закупац Мирча Стојановић. 4) Паланачка. — 40 коња, по 348Уз гр.; закупац Аџи Јован Петровић. Све остале мензулане биле су и даље у државној режији, јер нико није хтео да их узме испод 50 талира на једног коња. Међу тим државним мензуланама најважније су у овим местима: Шапцу (8 коша), Ваљеву (4)

Обреновцу (4), Ивањици (2), Књажевцу (1), Чачку (7), Ужицу (4), Д. Милаиовцу (20), Смедереву (3), Фетисламу (3), Брусници (4), Крагујевцу (?) и Карановцу (4). У Државној архиви, у којој су ови подаци црпљени, налази се и ово „Објавленије мензулџијама на Главном друму", које је издао „Управителни Совјет" 18 априла 1834, а које гласи: „По даном нам налогу од Његове Светлости милостивјејшег Господара и Књаза нашег Милоша Обреновића, да се мензулане у Књажевству нашем на три године лицитирати даду и оном, на кога која остане, преда се, данас при учињеној лицитацији при Суду народном, (оне четири напред поменуте) под овим условијама: 1 Гореречени мензулџија који се је речене мензулане за три године, сирјеч од 23 априла 1834 до 23 априла 1837 примио, обећава ое да ће сваеда за цело ово теченије времена, у истој одређено число добрих коња држати, који ће татарина и сваког оног који на мензул путује, лако до друге мензулане донети моћи. 2 Правитељство обећава се реченом мензулџији за ове три године на сваког кон>а и сваку годину по одређено число гроша и то по пореском теченију плаћати. 3 Да од сваког татарина и сваког оног, коме он коње под мензул дао буде, по досадањем већ установљеном обичају на сваког коња, на један сат, по један грош и то по теченију чаршиском наплати. 4 За гореречену накнаду он ће споменуто число коња купити и обдржавати их, који по истеченију уговореног рока његови остају, с којима ће он по свом произволењу располагати моћи. 5 Татарина и сваког мензулом путујућег треба мензулџија пристојно и учтиво да предусрета и мора захтеване од н>ега коње у свако доба и како му се поишту давати. 6 Званична писма: Совјета, војних команданта и Исправничестава 1 ) мензулџија мора тачно отправљати. Остала, као капетанска и приватна, само десившом се приликом." Ми смо склони претпоставити да је од тих приватних писама мензулџија имао велике користи, јер је наплаћивао колико се с ким погодио. Људи, а нарочито трговци, имали су потребу да се дописују, а њу су могли задовољити само преко мзизуџија, или преко татара и суруџија, који су се за свој рачун наплаћивали. *) Окружна начелства.