Opštinske novine

Споршски догађаји

Београд се све више развија у прави спортски центар

Велики успех трке кроз Северну Србију Реорганизација нашег спорта допринела је много да Београд постане највећи спортски центар у држави. Престоница је предњачила у многим спортским гранама, али у последње време Београд се све више развија у праву спортску метрополу. Разни догађаји учинили су да се скоро у свим спортским гранама постигне велики успех у крајевима изван бановине Хрватске и да се средиште скоро свих спортова пресели у Београд, који на тај начин постаје спортски центар и преузима воћство нашега спорта. Ово решење је, уосталом, најбоље, јер је престоница позвана да и у спорту води прву реч. Од спортова футбал је после првог светског рата највише напредовао у Београду и развијао се гигантским корацима. Престонички спортски радници уложили су сво своје знање и сву своју енергију да футбалски спорт подигну на што већи ниво. Отуда долази да су други спортови донекле запостављени и да је иницијатива око њиховог развоја препуштена другим великим градовима. То не значи да су други спортови сасвим запостављени. Радило се на подизању лаке атлетике, на пропаганди пливања, на развоју тениса и других спортова, али не с оном агилношћу као што се настојало да се футбалски спорт популарише. Године су тако пролазиле. Футбал је напредовао и освојио све спортске масе. Други спортови напредовали су исто тако, али знатно спорије. Све што је учињено на том пољу заслуга је појединаца, пожртвованих присталица појединих спортских грана, који су, и поред знатних тешкоћа, постизавали сјајне резултате у своме раду. И поред тога што су многи спортови у престоници прилично запостављени, Београд није много изостајао иза осталих великих градова. Лака атлетика се развијала постепено, али је квалитативно и квантитативно била скоро равноправна Загребу и Љубљани. У тенису смо једно време били најбољи у држави, а затим су Загрепчани преузели иницијативу. У професионалном боксу задржали смо супериорност у току две деценије. У пливању смо изостајали само иза Љубљане и приморских градова, а напредовали смо исто као и Загреб. И у другим спортовима ситуација је била слична.

Затим је дошла реорганизација. Основани су племенски савези и извршена је подела. Спортски покрет пошао је новим правцем. Загрепчани су предњачили у погледу оснивања племенских савеза. Они су први почели да оснивају разне хрватске савезе и захтевали су да се изврши реорганизација. При томе, они су настојали да и даље задрже пуну власт у појединим спортским организацијама. Нзихова је жеља била да се изван Бановине Хрватске оснују племенски савези по правилима која су израђена у Загребу и која су обезбеђивала хрватским савезима пуну власт и највећу материјалну корист. Сасвим је разумљиво да је реакција у српским крајевима била врло оштра. Када се већ радило о реорганизацији и када је требало стварати све испочетка, српски спортски вођи сматрали су да спорт у крајевима изван Бановине Хрватске треба да се развија нормално, под најповољнијим околностима, без спутавања од стране врховних спортских организација. Један за другим у Београду су почели да се оснивају племенски спортски савези. Њихово оснивање извршено је, међутим, по правилима која су се сасвим разликовала од предлога који је послан из Загреба. Сви нови српски савези одобрени су од Мииистарства за физичко васпитање народа и од надлежних државних власти. Сукоб је избио. Видећи да не могу да одрже спортску власт, загребачке спортске организације нису пристајале на мирно решење спортских проблема. Оне су постављале неприхватљиве услове. Познато је да су одређивале племенским савезима територију према своме нахођењу. Српским савезима, на пример, одређивали су територију предратне Србије и Црне Горе. Сем тога, захтевали су да седишта врховних савеза остану стално у Загребу и да врховни савез има иста права на скупштини као и племенски савез, затим да у случају једнаких гласова одлучује претседник врховног савеза. Практично то изгледа овако: Постави се, рецимо, предлог о подели новца који се добија од државе као потпора за развој тога спорта. Хрватски савез затражи 80% од предвиђене суме. Српски и Словеначки савез одупру се томе и захтевају да се одређена сума подели на три једнака дела. Настане гласање. Српски и Словеначки савез имају по један глас и стање је 2:1, али право гласа има и Врховни савез, који је састављен