Opštinske novine

906

Београдс ке општинске новине

и толико душе, као Палавичини у своје „Две главе" и у групу „Пиета". Док д-р Бранко Поповић („Српски књижевни гласник", Београд 16 окт. 1923) тврди, да је Палавичини: „модернизовани, освежени и мало готиком дохваћени Флорентинац", — песник Рака Доаинац изражава се веома јасно и отсечно: „Палавичини је велики уметник." („Самоуправа", Београд, 20-Х-1923 г.). Растко Петровић („Раскрсница'' — Књига I, бр. 1, Београд 1 априла 1923 г.) је мало и претерано: „Чак да у Петра Палавичиниа и нема онолико сјајних вајарских особина каквих у њега у истину има много, ми би се ипак сматрали срећнима да изразимо колико је то најдивнији скулптор кога смо икад (?!) познавали и видели." Моментано ми је при руци још известан број и страних и наших критика о Палавичинију, и могао бих још много цитирати, али то би било сувишно. Од интереса ће бити само још једно, а то је мишљење познатог бугарског критичара Стефана Митова, уредника „Тједника за литературу, уметност, науку и друштвени живот — Књижевни глас". Он је у једном веома оггширном чланку о изложби југословенског ликовно-уметничког удружења „Облик", у којој је подвргао веома оштрој критици све остале излагаче, о Палавичинију написао следеће: „Све што је до сада речено о овој изложби, као о претенциозном позерству и епигонству, скоро се компензира блиставим даром вајара Пере Палавичинија, који поседује велико искуство у своме раду. Један истински класик, који ходи дубоко усеченим путевима, са једном чистом страшћу, с несравњеним разумевањем форме и могућностима конструкције, то је Палавичини, који се с једнаким савршенством 1 служи са свим материјалима: мермером, бронзом и дрветом. Његова бронзана статуета „Мирис" моделирана је пластично, с разумевањем конструкције и обима. Нзегов „Портре поч. К" (карарски мерм^ер), постигао је, у одређеном стилу, савршено мајсторство у финоћи третирања материјала. У две фигуре голих женских тела (далматински камен) „Девојка која седи" и „Девојка'', постигнут је јединствени израз велике топлоте и пластична спољашност женске пути. Палавичини је показао своје чудно, истинско продуховљено мајсторство стила у дрвеној скулптури „Готска статуа", која је стил једног искуства, којему није потребно да буде варварски безобразан што је случај код других. Кроз тај, заиста значајни стил, уметничко друштво „Облик", постиже заиста истински уметнички облик." Ако прелистамо малу збирку мајсторових репродукција, која је изишла у Загребу 1920 године, са кратким предговором Косте Страјнића, — под насловом: „Пера Палавичини", видећемо да је Палавичини у почетку свог самосталног деловања био под јаким утицајем свог учитеља, чувеног чешког вајара Јозефа

Мислбека, а још више под утицајем његовог асистента Стурце. Најпотпуније се то види по репродукцијама његове „Студије за надгробни споменик'" и „Чежње за осветом", које су како у композицији тако и у третману схваћене скроз стурцовски. Али у тој збирки ми налазимо и неколико портрета, у којима је тај утицај сведен већ на минимум, и који одају уметника са снажним инстиктом за карактеризацију типова и запажање психолошких особина. Портрет „Југословенски револуционар Љуба Леонтић", на пр„ компонован је веома солидно, у широким површинама, с много карактера и психолошког продубљења. Тај, као и остали портрети из те збирке, даје већ наслућивати будућег мајстора који ће свој највиши израз наћи у унутрашњем миру ствари, а не у помпезној патетици широких и захукталих замаха и позерству, што је редовна ка- ^ рактеристика младеначких и почетничких дела& Али, изгледа да је патетика у вајарству исто оно што је у књижевности периода „Штурм унд Дранга" — кроз коју мора да прође сваки млади таленат на путу тражења свог властитог израза. Палавичинијева „Студија за споменик Доситеју Обрадовићу", у композицији и сувише смела — Обрадовића замишља у пози сејача — „потсећа на патос

П. Палавичини: Девојка с јабуком. — Код аутора. — Бронза. — Рад из 1930 г.