Opštinske novine

908

Бео градске општинске новине

вајане фигурине девојака, са изванредно складним ритмом форми младих еластичних тела, које потсећају на драж оних прекрасних натуралистичких Танагра-фигурина старогрчке жанр-пластике, То су у пуном смислу речи спиритуализоване материје, природне, самоникле и непосредне, пуне топлине и чистог лиризма, који би се могао поредити с мистицизмом речи у стиховима најбољих песника. Али изнад свега тога у Палавичинијевој уметности влада онај недокучиви унутарњи мир ствари, који су још стари Египћани сматрали као најтежи вајарски проблем, као највиши домет скулпторског изражаја. Као такав, Палавичини у нашој савременој ликовној уметности заузима своје сасвим одређено место, које ће — у то се више не мож>; сумњати — и у историји заузети међу првима из ове епохе. —оПетар Палавичини (Ра11аујсјпј) потиче из веома старе племениташке породице, која своје порекло води, — како то и име одаје, — из Италије, прецизни]е из венецијанске републике. Палавичинија данас има и у Француској, Немачкој, па чак и у Мађарској. Према истраживањима хрватског историчара Петра Карлића, из те фамилије потиче и први хрватски преводилац (на чакавски) Светог писма и задарски инквизитор Фра Лука Брачанин из XVI века. Исти историчар је установио да је Петар Зрински пригодом једне посете Перасту био гост фамилије Палавичини, — а у уметничко-историски познатој црквици „Госпа од Шкрпјела'", на истоименом оточићу крај Пераста, постојало је једно звоно из XVII века, које је било дар породице Палавичини. То звоно, иако историски интересантан објекат, претопљено је за време рата у аустроугарске топове. Падом венецијанске републике, под коју је спадала и Корчула, за време Наполеона, обитељ Палавичиини почела је нагло да сиромаши. Док је деда нашег уметника још живео од прихода које су доносиле обитељске непокретности, и од продаје истих, — његов син, а отац Петра Палавичинија, био је већ занатлија: обућар. Рођен 15-^1-1887 г. од оца Андрије и матере Фране, рођ. Брчић, — Петар Палавичини је цело своје детињство и своје прве младеначке дане провео у свом родном месту, старом и историски веома интересантном градићу Корчули на истоименом острву. Нзегов отац је ту имао обућарску радионицу, која је доносила доста сређене приходе, све док се није догодила једна велика породична несрећа. 1893 год. у јужним деловима Европе је владала епидемија шарлаха и дифтерије огромних димензија. 'I ом приликом је, како се тога још и данас сећају стари Корчуланци, у самој

Корчули помрло око две стотине деце. Вероватно да би међу том децом био и данашњи наш уметник — шестогодишњи Пјеро — да није било једне мале, сасвим безначајне, ситнице, која му је ипак спасила живот. Да није био имењак свог деде, који га је баш због тога нарочито мазио и позивао к себи у госте у одвојено корчуланско предграде Светог Николе, — и да се баш у почетку те епидемије није затекао у једној таквој посети, можемо узети као скоро сигурно да би и он отишао под земљу заједно са осталом шесторицом браће, које је та епидемија покосила у року од четрдесет дана. И кад се мали Петар вратио кући, затекао је све празно и пусто. Пре те епидемије умрла су му већ два брата. Доцније је Петар добио још једну сестрицу, али је и она убрзо умрла. Тако је наш данашњи уметник, иако један од десеторо деце, одрастао стварно као јединац. Та породична трагедија је на Палавичинијеве родитеље деловала веома потресно. Због туге и бола као и због бојазни од даље заразе они су спалили сав старински породични, барокни, намештај и веома богату обитељску библиотеку. Неким случајем ту судбину нису доживеле две књиге сабраних дела италијанског класика Метаетазија, које су штампане у Венецији 1752 год. У првој књизи налази се гравура портрета једне патрицијке и ова, за нас, интересантна, барокна, посвета: А11а МоБ1Нб81та Ес1 Огпа&бЈта Бата 1-а 81§пога Ооппа С1еНа Би§1а8 8соШ Соп1;е88а Бј 8. Стг§1о №1а Магсћеза Ра11ау1С1т 5с1р1опе То су, уједно, једине породичне успомене које су се сачувале до данас и које наш уметник чува, с много пијетета, у посебној витрини. У породици Палавичини, као и у свима осталима племениташким породицама, све је одисало столетним традицијама некадашњег сјаја и богатства. А таква је и сама Корчула. на њеним столетним зидинама, на руинама њених венецијанских палата, у њеним узаним карактеристичним улицама, на чувеној катедрали Светог Марка, на преко шест стотина година старој цркви Братовштине Свих Светих, — свугде се ухватила столетна патина, свутде се наилази на бројне слике и дивну пластику. Све се то стапа у дивну хармонију са дивљом јужњачком вегетацијом ловора, еукалиптуса, алоја, кактуса, наранчи, лимуна и смокава. А изнад свега, у позадини, бескрајно плаветнило неба и мора, њихови бесконачни хоризонти, — богатство боја и раскошје светла — неки пут мирни и кристално чисти, а другипут пуни елементарне снаге, беснила буре левантана и тремунтана.