Opštinske novine

914 Београдске општинске новине

Доста мален и слаб, а коштушав и плећат, седе куждраве косе — ,,на ларму", и носталгичних очију, — он се никад није могао концентрисати на посао који смо радили. За време док ми је давао податке о свом животу, стално је био у покрету; час је тесао камен, час месио глину, а час довршавао гипсану статуету. И тај посао, његове скулптуре, далеко га је више интересовао него моја питања. Он се на моменте толико задубљивао у свој посао, да је заборављао да се ја налазим у његовоалт атељеу и да по где који пут није ни чуо моје питање. То ме је све доста нервирало, и ја сам га директно замолио да се концентрише на посао који радимо. Он је то покЈчпавао, али већ после десетак-петнаест минута поново се враћао својим скулптурама. Не говори много, а кад сам хтео с њим да разговарам о нашој савременој ликовној уметности, изјавио је да м!исли да не би био довољно објективан, будући и сам у њој суделује. А кад сам га упитао за његов уметнички „кредо", он се мало замислио, а по том одговорио: — „Кредо'' је крупна ријеч. Ту би требало да се одговори јасним и сажетим 1 реченицама, у којима би била синтеза мисли и умјетничког искуства. Ја још нисам покушао да то формулишем. Одвише сам заузет практичким умјетничким делањем и нисам стигао да своје мисли које се јављају као облаци или које као та-

ласи следе једна другу и изазивају једна другу, изразим писмено или усмено. Уосталом, моје изражајно средство је глина, а нажалост: ,,Аг5 1оп§ — уј^а ћгеујз." Много би хтео још да вајам, а ако једном будем дошао до закључка да су моје мисли толико занимљиве да их је вредно забележити, ја ћу то и учинити. У форми дневника или писама, као што су то учинили Делакроа, Енгр и други...

— Хм! Шта је највише деловало на развитак моје уметничке личности? Ни на то питан.з вам не бих могао ништа одређено да одговорим. То је ишло постепено. Некако само од себе. Најпре моја родна Корчула, после Праг, где сам провео најлепше године живота и где сам душевно и уметнички највише стекао. Париз и модерна француска скулптура су такође на мене много деловале и од њих сам много научио, али највише су ме импресионирале готика и рана ренесанса. Ту се налази највише оног правог, чисто уметничког. Нема позе, помпезности, ни оне, рекао бих, ћуранске нечовечне надувености, којом се одликују многи доцнији, понекад и одлични скулпторски радови. Верујем да уметност мора пре свега да буде дубоко хумана.

— Данашњим друштвом доминирају посреднички елементи, — агенти, трговци, берзијанци и слични, — а на рачун продуктивних стваралачких снага; стога то друштво и губи своју равнотежу. Наравно да ради тога ни положај уметника у једном таквом друштву не може бити идеалан. Специјална криза умзтности, по мом мишљењу, не постоји. Криза је, као што свако види, општа. Шта ће се из тога развити нека Бог свети зна, али је сигурно да ће и ликовна уметност после ове катаклизме имати много тога да каже. Звонимир КуЛУЕЏИћ

П. Палавичини: Један од Француског посланства у Рад из

седам рељефа на згради Београду — Мермер 1932 г.

П. Палавичини: Портре поч. г-ђе Коњовић — Приватна својина — Мермер — Рад из 1923 г.