Opštinske novine

Из Београдске прошлости

923

Лазар Ивановић, старешина ср. космајског и члан Исправничества округа београдског, пише кнезу Милошу 25 августа 1837: „Желећи Вашој Светлости угодност а и народу удобно путовање учинити, настао сам да се, осим калдрмисања сокака савамалског, калдрма постави и у сокаку који са Варош капије ка Теразијама води и који је доста проваљен, оообито у зимње доба. Но будући да су у њему живећи и куће имајући људи понајвише дунђери и прочи сиромашније класе људи који нису у стању сви сад камен набавити да се сав сокак патосати узможе, то сам се нашао побуђен Вашу светлост за милостиво настављеније молити." Кнез је актом од 27 августа 1837, бр. 3501 дао овакав одговор: „...и само вам приметити имамо да ту калдрму нису ни дужни начиниги само житељи оног сокака за којс наводите да су сиромаси и да немају откуд камен набавити, јер тај сокак неће служити само за н>их но за целу варош. Зато вам препоручујемо да у договору са Исправничеством наредбу учините да се узме новац под интерес и та калдрма начини, па после нека се цела варош поревени и тај трошак исплати." Кнежево схватање било је мудро и модерно и за данашње време. Али, осим тога, треба истаћи и брзину, којом су онда послови у држави обављани. ИЗ ПРОШЛОСТИ БЕОГРАДСКИХ РИБАРА Убрзо, по обнародовању Еснафске уредбе, 14 авз-уста 1847, рибари у Београду сматрали су да имају права на оснивање Еснафа, па су га и основали. Поводом тога у Државној архиви (Министарство унутрашњих дела) налази се ова преписка: Управа вар. Београда Министарству унутрашњих дела 16 јануара 1857, бр. 7926/1856: „У овдашњој вароши постоји једно рибарско друштво које уколико се дознаје, само од себе пре неке године заведено под именом „Еснаф" и оно, присвајајући сва права једног правог по уредби постојати имајућег еснафа, од сваког лица, које би радњу своју овде у вароши упражњавати желело, улоге у своју кутију досад наплаћивало је, па тако и капитал један у 5370 гроша чаршиских направио. Управитељство вароши Београда представљајући ово пред хваљеном Попечитељству, уједно му и мненије по овом предмету усуђује се доставити да еснаф рибарски по височајшој уредби од 14 августа 1847 год. не може постојати, нити је то радња за коју је еснаф потребан и да би зато требало да се овај еснаф као непостојећи сматра а капитал његов да се овдашњој општини на какова полезна дела преда." Министарство унутрашњих дела није уважило разлоге управе чији је управник тада био Никола Хри-стић, и актом од 24 јануара 1857 овако је одговорило: „Попечитељство не може предложење Управитељства уважити и одобрити, нарочито и због тога што постојање оваквог друштва доста олакшава извршивање полицијских наредаба и доста приноси ползе благостању општине по томе што оно има и неке своје дужности

према члановима, нарочито сиромашним, и према њиховим породицама, ради чега та каса и постоји. По овоме, дакле, нека управитељство то друштво као еснаф и не сматра, али нека га и не растројава, нити што у касу његову дира, но само ако би оно какове препоне у развитку радње своје макојим начином чинило, нека му управитељство то не допусти. Уосталом, колико је Попечитељству познато, оно нити шегрте држи, нити кога који радњу рибарску жели упражњавати, испиту подвргава." У актима се не налазе правила тога еснафа, али из ове преписке довољно јасно се види да су имала солидну социјалну основу. О риболову је држава увек водила рачуна, јер јој је и приходе доносио. Најранији податак имамо у акту Исправничества (Начелства окружног) у Београду од 22 јуна 1836 бр. 1875. Те године је први пут, на основу Височајшег решења од 19 јуна 1836, бр. 1445 наређено издавање риболова под аренду. Право ловлења у Сави и Дунаву, од Орешца до ушћа Колубаре дато је на лицитацији Кости Пупчету за 1175.33 гр. чарш. полугодишње. ЈОШ ЈЕДАН ДЕТАЉ О КАФАНИ „?" Кафана под знаком питања, позната од самог почетка под именом „Томина кафана", мењала је трипут своје име. Као „Томина" називала се је до 1878 год. Тадањи закупац Богосав Марјановић, родом из Ужица, дао јој је име „Код пастира." Садањи сопственик зграде г. Иван Павловић дао јој је 1892 име „Код Саборне цркве" и поставио фирму. Међутим, под тим именом фирма је стајала свега неколико часова. Ондашњем проти Новици Лазаревићу учини се то име неприлично и као поруга за цркву. Зато се актом обрати полицији и затражи да се фирма скине. У полицији је г. Павловић имао пријатеља и један од њих — практикант — извести га да је тужба због његове фирме поднета и да ће је сутрадан ујутру полициски органи скинути. То је било увече и г. Павловић нађе једног мајстора и стави му у дужност да избрише речи „Код Саборне цркве" и стави ,,?" (знак питања). Мајстор то учини и сутра зором осване фирма под новим именом, управо безимена. Ујутру око 8 сати прота Новица је, као и обично, пошао у цркјву у друштву са ђаконом. Кад баци поглед на кафану примети да је стари назив избрисан. — Ене, а каква је оно кука на фирми? — упита ђакона. Ђакон, који је у ту ствар био посвећен, објасни му да то није кука него знак питања. Прота одмах о томе извести полицију да не би узалуд долазила. На садањој кафани прозори су велики, а патос у њој од дасака. И једно и друго наместио је г. Павловић кад је зграду купио 1885 г. Дотле су прозори били мали и уски, по турском обичају, а патос је био од цигаља. То је потребно ређи због тога што кафана пре 120 није могла имати садањи изглед. д. Ј- Р..