Opštinske novine

90 Београдске општинске новине

године и с исте те изложбе, веома уважени француски часопис „Лез-анале", изабире између две хиљаде излагача из целога света за насловну страну свог броја од 29-ХН-1924 г., баш Станојевићеву слику „Девојка у зеленом", која ое сада налази, — истина неизложена, у „Музеју Кнеза Павла". Две године пре тога, један од најпознатијих француских уметничких часописа ,Ха Кеуие Мос1егпе сЗез Аг1з е!: с!е 1а Ухе" у свом броју од 15 марта 1922 г. из пера Клемент Мороа, уз репродукцију једног Станојевићевог акта, доноси између осталог и следеће: „Станојевићева платна су изван свих баналности. Падају у очи углавном по својој солидној конструкцији, која неискључује ни деликатност ни хармонију. Пореклом Србин Вељко Станојевић је студирао у Београду, али он мнош више дугује свом уметничком инстикту за способност да разуме ствари и да уђе у њихову битност. Нзегова личност је била између осталог стимулирана од старих примитиваца, Тинторета, као и од разних модерних сликара на пр. Сезана. Био сам живо заинтересован прилозима овог сликара у „Салону независних", где сам нарочито запазио његов акт. Овај уметник је од кубизма прихватио само укус здраве конструкције. Он уме да да чврстоћу женског тела једном чудном савршеношћу." Стекавши тако у Паризу веома леп реноме Станојевић још 1921 год. с једном групом млађих ликовних уметника разних народности оснива удружење ,,Л' ар ан Франс", које је временом приредило неколико релативно успелих изложаба. До 1930 год. он путује и ради по великом делу медитеранске европе задржавајући се најпише, дакако, у Паризу, а с времена на време долази на дуже или краће време у Београд. До 1934 г. Станојевић је живео искључиво од своје уметности, а те шдине је ступио у државну службу и сада је наставник цртања у Петој мушкој реалној гимназији у Београду.

Вељко Станојевић: Мотив са Врбаса — Рад из 1932 г. — Својина Њ. В. Краља — Уље

У многим уметничким акцијама професионалног карактера Вељко Станојевић је узимао активног учешћа. Још око 1920 год., он је био један од оснивача „Удружења ликовних уметника", доцније, — уз Бранка Поповића, Јована Бијелића, Перу Палавичинија, Марина Тартаље, Живорада Настасијевића и Сретена Стојановића, — он је један од оснивача ликовно-уметничког удружења „Облик", још доцније „Прољетног салона" у Загребу, и — напослетК У> ~" „Удружења бивших ратника сликара и вајара". Био је често члан разних жириа, а 1927 год. изабран је за претседника „Уметничког савета" за целу државу, који нажалост није имао могућности да ступи потпуно у функцију. Своју прву колективну изложбу Станојевић је имао 1922, другу 1925, а трећу 1929 год. Сижеи његових радова са тих изложаба углавном су композиције актова и природе, жанр-композиције, пејзажи, марине, портрети и мртве природе. На тим изложбама он и код домаће критике постиже веома ласкава признања. Могао би се овде цитирати читав низ таквих најласкавијих похвала, међу којима свакако највидније место заузима онај чланак садањег директора Музеја Кнзза Павла г. Милана Кашанина, који је писан сав у суперлативима, а који је изишао у „Месечном магазину Реч и слика" број за децембар 1926 г. Још 1926 год. он почиње да ради велике композиције историског карактера, које у његовом сликарском делу изузимају веома видно место. Немајући могућности да се на њима поближе задржавам, ја ћу ое задовољити само пуким констатацијама. Прве две Станојевићеве композиције тог карактера јесу „Карађорђзв

Вељко Станојевић: Шумадиски сељак (Фрагмент веће композиције) - Својина Народне скупштине - Фреска