Ošišani jež

МАТ У ПАРТИЈИ ПРОТИВ ВЛАДЕ

СВЕТЛОСТИПОЗОРНИЦЕ И - МРАКОВИ

Бора Ђорђевић - Гордан Михић ЛУТКА СА НАСЛОВНЕ СТРАНЕ режија М.Вукобратовић, ТЕАТАР Т

Гледала сам и премијеру у Сава центру. Било је гламурозно, али нисам писала ништа јер не одговарам за свој вид кад седим у предзадњем реду. Чињеница да сам решила поново да гледам (5.2.2000.) и да је кћерка пристала да опет иде самном, сама по себи довољно говори о квалитету представе, али да ипак кажемо... Ништа се друго није ни могло очекивати од кооперације врхунског рокера и врхунског сценаристе, али ипакје, пре премијере, било песимиста и злогуких птица... Чаршија, О сонговима Боре Ђорђевића нисам компетентна да говорим, у односу на њих ја сам просто пацијент. Односно лече ме од депресије и безнађа. Ослобађају ме од сувишног адреналина, а доводе до производње истог у случајевима кад се појави манијак или апатија, И за баланс вашег адреналина препоручујем Борине песме... Грибоједов је написао Тешко памет ■ ном. Ово што је Гордан Михић написао могло 6и се звати и Тешко лепотици. Како онда да опстану и паметни и лепи? Сад ми је јасно зашто мени тако тешко иде... Ово је био напад скромности... И зашто је, уопште Србима толико тешко... Извесни стерилни драматург причао ми је како се либрето састоји од општих места... све се састоји од општих места, господине, једино што су та места постала од нереалних непријатно реална. Мелодрамска прича о лепотици из провинције која, у жељи за бољим животом, долази у велики прљави град који јој сурово руши илузију за илузијом да 6и, на крају од ње направио криминалца, губитницу и очајницу, виђена је већ толико пута на разне начине, али то не значи да овај начин није добар, Чак и бољи. Као алтернативу Гордан није понудио идиличан живот на селу него прозаику провинцијалне беде у брдима где се не зна да ли деца певају или се вуци дозивају, где Ђолетова баба кува лошу кафу и где се одгајају генерације од цирка девет припадника. Главна јуњакиња Бебе, бирала је између два зла и случајно (а под утицајем брата) одабрала rope. Симптоматично је да сам у песми Идем у велики прљави град, у оно време када је настала, под “прљавим‘ подразумевала буквално прљаву, неиспражњених контејнера и неопраних улица нашу престоницу - а сада се под тај исти појам подвукао и бесмисао прљаве душе града. Јелена Ступљанин у главној улози, је

право освежење, као и Никола Булатовиђ у улози учитеља. То су на жалост још једина освежења која имамо - те дивне младе глумице и глумце који се појављују сваке године. Незгода је једино у томе што је Јелена планирана као алтернација Мини Лазаревић, па о њој у програму представе неме ни речи ни слике - ту је само Мина, премда она више не игра. Тако је афиша остала без главне глумице која је на сцени сјајна. Нелогично, као што нама и доликује! М. Заблећански, у улози њеног брата не да није освежење, него обратно. Не само зато што би објективно могао да јој буде бар теча, ако не отац, него и стога што он ни пре двадесет година није био глумац за ову улогу. Извире и код њега повремено зрнца шарма и тапента, али много мање него што је овде нужно. Ако је ову улогу добио 'на мишиће' свака му част, али ако му је то неко дао из пријатељских или других разлога онда је тај неко идиот. Не могу да кривим редитеља или управника јер знам ко све и како утиче на прављење поделе, али ова грешка у подели, направљена код лика који је мотор радње, заплета и сплетке, озбиљно ремети представу. На премијери у Сава центру, професор Дејан Мијач питао ме код првог Миленковог сонга: Јел' оно Заблећански? Мислио сам да зна бар да пева кад су га они узели у ангажман! Професор је, иначе, сматрао да је главни квалитет представе то што су близу врата, na је могао брзо да збрише под паузом. Са те тачке гледишта Миленко је апсолутно заслужан. Јанош Тот, у малој улози фотографа и Драган Вујић у великој улози Артија, савршено су уболи жанр и играјући на ивици шмире и жилета, показали раскошан таленат и храброст те - у потпуности освојили пубпику. Мирјана Н, тврдила је да је Вујке мало “нагазио*, али ја мислим да није. Нагазио је Александар Срећковић, који је покушао да следи Вујкетов стил и да изведе нешто чему јоош није дорастао. Ово доказује да није довољно презиме Срећковић, да 6и човек стварно био срећковић! Затим су ту, увек сјајни Раде Марјановић и Светислав Буле Гонцић, па солидни Небојша Кундачина, Душан Радовић, Владан Савић и Срђан Јовановић, те симпатична Сања Дивнић (које ће, чим добије већу улогу, можда бити диана, као што и само презиме каже). Ту су још балет, хор и оркестар чије би набрајање однело силан простор и време што ја немам, а немам ни разлог. На сцени у СЦ били су потребнији него на подстанарској сцени Театра Т. Ако смо у изанђалу салу ушли пре 19.30 а изашли око 22.25 то значи да пред-

става, са паузом, траје скоро три сата, што је објективно превише и у конфорнијој сали. Поготово што није било нужно* (А и зато што се, када под паузом, изађете у фоаје, који је издат за кафану и дизајниран кесама за ђубре - према вама понашају непријатељски као да сте непозвани ушли У туђУ дневну собу!) Има делова који су се безболно могли скратити или избацити, као што су извесне преугачке кореографије или они сонгови који нису добро отпевани, али претпостављам да то у мјузиклу није тако једноставно као у драми. Уосталом, није ни у драми баш безболно. Једном сам на последњој генералној избацила пола првог чина и хтели су да ме убију сви - осим публике. Ипак, све у свему, оно је одличан домаћи мјузикл што доказује да ни у овом жанру више не морамо да будемо епигони. Приметила сам у сали Бајагу са децом и понадала се да би следећи пројекат ове куће можда могао бити са његовом музиком, што 6и такође био сјајан потез. Надам се да нисам тек безнадежни оптимиста и да разлог његовог доласка није само то што су му деца већ препасла дечије позориште... Простор у коме већ десет година живи и ради Театар Т алсолутно је трагичан и ако је управнику Булету Гонцићу требао потез којим ће матирати градску владу и навести је да настави реконструкцију простора Позоришта на Теразијама - онда је ова представа тај потез! Без обзира на поменуте мане, она доказује да у овај театар вреди улагати, да он одбија да умре зато што има своју пубпику, јасну и доследну репертоарску политику, те упркос деценијској драми опстанка ипак очуван довољан уметнички потенцијал. П.С. Неки наши савремени критичари објављују критике позоришних представа са својом сликом, уместо са сликом из представе, што говори све о њиховој критичности - према себи... (Чудом се чудећи указивала сам на овај феномен разним пријатељима, али нико се више ничему не чуди. Кажу - то је одавно постало уобичајена појава. Па, ако је уобичајено, не значи ни да је паметно ни да је добро! Уобичајили су се и ови мафијашки обрачуни по улицама. Да ли то значи да ћемо ускоро и то сматрати нормалним?) Пошто нисам критичар, и пошто очигледно нисам нормална, ја бих се рађе одлучила за слику глумца! Из два разлога. Ем је лепши, ем је важнији.

Мирјана ОЈДАНИЋ