Otadžbina

БЕЗД7ШНИПИ ПРИЧА ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА I Овм за једног, а један за све «(Јиротињо, и Вогу си тешка, А камо ли кући, у којој си!....» Беху наотали злоћуди дани хладнога марта. Час сув снег, час лапавица, час киша, а час опет сунце — показиваху зло доба бабиних козлића. Ветар је дувао како бог хоће. Небом су јурили бесни и мутни облаци. Сурова зима с пролећем вођаше страх^виту борбу криво јој беше, што јој се примичу носледњи дани њене владавине — знак, да се и елементи отимл^у о силу и власт!... Путови су и онако били до зла бога искварени; а ова несретна лаужа и мочар учинише, да се човек није могао никуд из куће маћи. Па и опет газда Симо Ћата — кмет општине црнобарске — беше сазвао сво село на састанак. И, чудо божје, народ би, у другој прилици, гунђао и викао што се по оваквом злом времену зивка и мучи; али сад је некако свак' једва чекао, да на састанак судници дође_ Имао се свршити неки врло важан посао. Због тога су посла многи људи одлазили кметовој кући те га молили и преклињали, да једном већ сазове село. Кмет се из почетка нешто устезао; али пошто се поче гуцкати, да неки ио селу муте и купе потписе да се кмет тужи, — онда газда Симо Ћата посла чичу Ранка бирова, да по селу ОТАЏБИНА V, '20. 35