Otadžbina

610

Д У X

Летећи тако по пучини плавој, Жалосно махну над здспа.ш свет, Оа груди трже и међ људе баци Последњи спомен увенули цвет. И болном душом слушао је тако, Кроз поноћ где се шиги гужан глас, Олуш о је песму што нас сећа лако: Па живот, јаде и последњи час. А с* пркве старе к'о да куцну звоно. „Гле, и ти беше као цветак ту, Цвет'о си, раст*о, живео, па клон'о И у гроб патњу однео си сву. У вечном мраку саран ено тело Мирно је вечни боравило сан, Па сад куда ћеш летећ' тако смело Живота ли си зажелео дан ! ? Те као патник, кога јади гоне, Из мрачног гроба подиже се сад, Да гледаш бајке и варљиве снове, Што божно жића ублажују јад. Па кажп, живот, та вечпта борба Лажљива снова није л' машта тек ? 0, шта је мис'о, већ уздах очајни: Ништа и ништа — то је цели век!"— " * И дух је тужно слуш'о ове боле, Клонулом главом спуштао се он, Кроз поноћ мрачну црном гробу, доле А далек, далек, пратио га звон! Трепере звезде, бледи месец сјаје Кроз поноћ тавну изумире глас Губи се, тоне у незнане даље К'о живот кратки, к'о последњи час! ј Д рагутин ј. ЈХгЛии