Otadžbina

НА ГРАНИЦИ

637

оФициру, који се мени учпнпо да је један од најбољих ОФицира којп су нам дошли у помоћ. — Хм — рече ми тај господин — ја не знам сигурно, али све држим да је Черњајев у Дохтурову видео човека кога је наш минпстар војни у Русији, а Черњајев.љев крвни непријатељ, послао да контро.шше све што Черњајев овде ради. Од осталих особина пуковника Дохтурова , особито сам запамтио његову скромност. Он се правио мањн од маковог зрна. Давшп оставку у Руспји да би могао поћи у Србију, беше постао руски ђенерал, као што у опште у Русији награђују са по једним чином више кад неко оставн службу. Ми смо то знали и апостроФиралн смо га свагда са : «г. ђенерал" илн по ^зускп : (( Ваше превосходитељство." Он је то свагда одбијао говорећи : (( Ја сам сада пуковник у српској војсци и ништа више", н тада и доцније када беше постао шеФ штаба наше тимочкоморавске војске и једина узданица ђенерала Черњајева, он се свагда потписивао просто: „Пуковник Дохтуров." Каква разлика између њега и оне гомиле руских оФицира, који су у Србији својевољно придевалп себи онолико чинова ко.шко сухтелп.! Али особпна која је у Дохтурова за ондашње прилике више вредила и од његОве учености и од његове скромности, беше његова храброст, његова хладнокрвност у часу најстрашније опасности. Било га је просто дивно видети у ватри. Често сам гледао Дохтурова како у најжешћој ватри којом нас непријатељ засипа, седи па ппше мирно као да је за својим писаћим столом, у својој соби у (( коногвардијском булевару" у Петрограду. Ја му један пут рекох: „Гледајући вас, ја сад верујем у анекдоту о Наполеону, коме је једна граната посула земљом оно што писаше, а он само отресе хартију парече: (( Баш добро, сад ми не треба тражити песка." Он се насмеја па рече: