Otadžbina

АНТУНОВО СТРАДА.НИЈЕ

Три крајцаре на дан ! шта ћеш а' њима прије ? Ни мријет' ти, богме ни живљети није ! Па нека би и то, кад им није' стало, Ма тек што сједосмо одморит' се мало, Док ето сотоне, у дугачкој капи, А нешто му састраг све, прости ме, зјапи ! Два репића, клети, отег'о до пета; Б не мореш знати из ког' је свијета, Ста навртат' мени, да му продам Бана, Па ми пружч шаку пуну миџурана. в Ид' отолен, рекох, Н јемци те однели ! Бит' невјера нећу за вас свијет бјели !* Па удри по репу ђавољега врага, Нестаде га у час, отиде без трага ! Тако ђеде прича, а ђеца се крсте, Једно другом хзће да поломе нрсте, Прокашљуца ђеде па настави дал.е : — Ма то вам је, ђецо, цмиље и ковиље! Кад' ли бјесмо тамо на Милану граду. У града нам, клети, ни маћи не даду, А ја на зор уђи... Ех, да видиш бјеса I Растворено, рек'о б', седмеро небеса ! Колико је пусто то царево благо, Све би благо о'шло за камење драго! А другог' ви чуда казат' не умијем, И што бих умио, казати несмијем, Е онаке бруке ја не виђох нигда, Нити бих је виђет' пожелио игда ! Ни мушкога лика, ни погледа мрка, Ни виђена стаеа, ни јуначког брка, Ка' чврчкови људи, ка' хавети жене, Не мореш им виђет' образе румене ! Идох, идох тако , граду нејма краја, Једна врева само и ђавоља граја, Све брбоћу нешто, ка' смушени лете, А неб' дао за њих ни мангуре клете ! Већ и подпе бјеше превалило к ноћи, Ваљаде ми саде на капију поћи, Ма капије нема... нуто јада мога ! Те ја кумих Бога и нечастпвога, Док ми нетко рече... Бзг нека му суди!