Otadžbina

С И Р о ч к

Још корак само па ће пропасти, Па ће се јадно у њу сурвати !... Понор је страшан, пун густа мрака, Пун пусте таме, без светла зрака, П јн је ужасне усамљености, Пун јада, зала, чаме, жалости ! Ој, ко у њ падне, тај је свршио, Као да нигда није живио ! Ал' још доброте у свему има, Јсш она живи међу људима, — Још живи горе отац истине. И милосрђа, правде, врлине, Још има браћа пуних нежности, Иуних љубави, племенитости У светској струји подла живота, Где влада завнст, корист, страхота, Где гадна браћа један другоме Срећу, имање руше и ломе, Где отац сина душмански мори, У тој Содоми, у тој Гомори, Где се убија, где се отима, Јоште љубави, нежности има ! И гле ! на1,е се браћа поносних, И милостивих и племенитих ! Дигоше дете са гроба пуста, Па му тепаху — очинска уста! Бришу му сузе, образе бледе, Нежним погледом сироче гледе, Очице љубе, косицу гладе, Пољубом гоне с лица му јаде ; А дете мало ручицу дало, Па се смејало... Па је плакало ! .

* * * На тужном гробљу, у свету мира, У свету снова и тиомира , У свету слоге и једнакости, У свету правде, свету всчности ; Код гроба једног младић је стао,