Otadžbina

БАРУДАН

595

и Та ко зна је ли баш истина, свет свашта говори. А и Барудана је досад толики ударио и нагрдио, на никог он ни малим прстом није дирнуо, а који му сад бес би ?» „Моја драга, код таких. људи® — и баба-Тина подиже руку челу на је окрете два трипут, као да бн рекла : махнит је — „у часу се збуде, што нико ни сањао није. и «Жао ми је сироте Стане. Кроз две недеље треба да су сватови, а ђувегију јој грли мутна вода — мора јој срце пуцати од жалости." «Хм, ко зна!» слеже рамени баба-Тина и значајно погледа сека-Јелу. „Јух наопако, та ево Барудана!" <( А што си се препала ? као да он зна, шта ми говоримо, а баш не може од оне стране ни чути. «Ајд иди мирно кући. Само немој ником ништа говорити, шта си чула, а и ја ћу ћутати, јер знаш, може се прокљувити, ја не волим сведочити а находим, да се баш и вас двоје крстите варошке куће и суда — знаду се и луцнути осветити." IIБарудан није ни главе обрнуо на разговорне комшинице. Замишљено упутио се дому свог газде, Марка Седмаковог, Станиног оца. Барудан је крупна момчина, од својих 26 година. У лицу је бео као шваба, само му је кожа испуцана и поцрвенила од сунца, те велике пеге оне већма у очи падају. Нос му је кратак, угнут на крају широк и на више окревут ; бркови, као и коса, бели, те се из далека и не виде ; усне подебеле а уста широка — једном речи, жива ругоба. Право му је име Ранко, тако га је назвала покојна мати Станина за то, што су га малецког у пеленама једног јутра нашли крај пута, идући са салаша. Она се 38*