Otadžbina

БАРУДАН

601

«Спава као топ !» прошапће она па лагано оде у собу. Чудна је девојка та Стана ! Она знаде, да само једну реч треба да каже, и Барудан ће јој све по вољи учинити, па опет сад стрепи од љега. А Варудан ? Он се учинио да спава. Чуо је сав разговор у башти и ускомешало му се у утроби. Хтео је прескочити летве, обоје смождити, ал се предомислио. Легао је пред врата, да Јова не може изићи — с њим се мора разрачунати. Она ладноћа, што је иробијала кроз кабаницу, тако му је добро чинила. Узаврела му крв почела је лакше тећи, узбуркане мисли почеле се стишавати, гњев му се уталожио. Нешто му је тешко пало на груди, па га је тако притискивало. Вило му је тако жао, да је плакао, а од плача се богме давно одучио. Он је нешто хтео, а сам не зна шта. Неко му је жао учинио. а не зна ко. Најпре мисли : газда - Марко, к'о за што он не да Стану за Јову, кад хоће Стана ? Ал' ту му дође нешто лакше па мисли : није газда-Марко. Па онда : Стана му је учинила на жао ; за што она воле баш Јову, за што она не би могла волетн — и ту се задркће, читаво се сам од своје мисли поплашио. Изиђе му пред очи Јова : некако нехотице поче сравњивати Јову са собом : он бео, онај црномањаст, он ругоба а онај леп као уписан — ту га још јаче заболе. Да, да, Јова му је учинио на жао. Да није њега, можда би ал' овако она Јову воле. И крв му поче опет врети, мисли једна другу вија. Он устане. Лагано оде слами. Месец се рађао — Барудан спази на слами Јову, спавао је. Чудно беше погледати та два лица. Једно лепо, мирно, и не слути на које зло ; друго и онако ружно а још грђе дође од љутине и иакости. У Барудану се кувало. Дође му на ум, како га сви презиру, исмевају, нагрђују; једина можда покојна по-