Otadžbina

624

РУСКО-ТУРСКИ РАТ

сљедно (еп сопзециепсе), али њезина усиљавања и напори сдужише само да покажу свему свијету њезину слабост. Тада нкко осим може бити Пруске и Инглеске владе, које боље бијаху лзвјешћене својима агентима о правом стању ствари, нико у Јевропи ни најмање не сумњаше о крајњем и очајаном положају белесног човјека (с1е 1' ћотте та1ас1е). Благодарећи лакомислију ђеиерада Игњатијева које се не да опростити и престуином пренебрежењу агената војеног министарства, руска влада мишљаше о томе као и сва друга публика (свјетина). Она (руска влада) суђаше о 'Гурској по извјешћима и привидним поступцима , који рјешитељно свједочаху о подпуној Турској слабости. Руска влада, као и многи мишљаше да је сав узајмљени милијард потрошен султаном Абдул-Азисои на потребе харема, у мјесто да буде употребљен на побољшање армије и Флоте. Кад се латише за оружје Србија и Црна Гора. то бијаше за презритеље Турске нови доказ њезине слабости. Т^рска, пебита у свима сударима са Црногорцима, употребљаваше сву своју снагу да заштити границу од Србије. Српска армија, по највише састојећа се из чобана и сељана, отргнутијех од рала и мотике, којом, што бијаше још горе, командоваше са невјероватном небрежношћу ђенерал Черњајев, по свој прилици, морала је да се разпршти при првом судару с Турском армијом. Ећ ћ1еп, напротив, та бијаше принуђена да брани своју границу. Сви очевидци српско-турског рата тврђаху, да би доста било једне или двију дивизија какве вам год европске војске да се разбије армија Абдул-Азиса, тако она бијаше хрђаво уређена и тако се хрђаво њоме заповједаше. Под утиском таке потпуне Турске слабости руско војено министарство одреди да пошаље на Цариград четири корпуса војске. У Ливадији на вјећу ђенерала не допушташе ни мисли ни могућнссти о томе да ће руска армија срести какав сериозни отпор од стране непријатеља. По њихову предвиђењу доста је било једног мјесеца дана да се пређе преко Дунава, три дана да се дође до ноднож1]а Балкана; за тим пет дана до уласка у Једрене и двије неђеље док се завлада Цариградом. Један корпус морао је да остане у Румелији, други је морао да подржава сношење преко Бугарске и Балкана а два остала да марширају на Турску столицу. Треба претпоставити да будући главнокомандујући не држаше се таког оптимистичког погледа. Пошто виђе каква је несразмјерност међу цијели, која му се указиваше, и средстава, која му се даваху на расиоложен.е да дође до те цијели, одма објави открито, да је на сваки начин потребно да се повећа број корпуса војске