Otadžbina

РУСКО-ТУРСКИ РАТ

633

народа изјаве обштег мњења, да обште мњење може да буде изјављено само преко парламента, као што и бива код западних народа у којих су своји парламенти. То није тако, парламенти нису увјек израз јавног мњења. Па баш и тада јавно мњење Инглеске на примјер, било је против мњења Биконсвилдовог парламента, што управ и задржа тога чивутииа, да открито пошље помоћ војничку Турској. Да, руско јавно мњење бијаше достигло, тада кулминационе тачке у корист Срба и у обште свију хришћана под Турском. Како да иије било тада пробуђено јавно мњење за Славене, када сав парод стараше се помоћ турским хришћанима: Грађани по градовима сви без разлике учествоваху у сабирању пожртвовања у корист бјегунаца и рањених ; даме уређивагае преставе , лотерпје као средство за иожртвовања, приготовљаваше »шарпију« за рањене, сабираше различите друге стварп те их шиљаху на помоћ. Прости бједни народ даваше новце и мољаше се Богу о побједи хрешћана над Турцима, учећа се младеж примаше учешће у концертима у корист рањених и жртваше новце, које им родитељи дадоше на увесељење. Није ли то била изјава јавног мњења ! При сабирању новаца у корист Срба и Црпогораца многи поступаше не благодарно , да се не рече по лупешки , јер вараше одушевљени народ удржав за себе сабране новце. НиЈе трудпо било сваком вуцибатини и пијаници да се кориети, узбуђеним јавним мњењем, изјављајући своју желау поћи у Србију, да пролива своју крв (!) за угњетену браћу. Разумје се да је народ давао драге воље новце на пут и таким људима прво за то, да се тај и тај градиА аохвали, да иосла толико и толико добровољаца, друго за то, да исауни соју завјетну жељу шаљуки кога да се бије за идеју славенску, тре11е за то, да докаже влади да народ сам шаље помоА браћи, кад не ће она да аомаже. То је истина, јер да руска влада номоже тада оружјем не би, зацијело не би народ до тога био учинио свој покрет у корист Срба. Када влада пође да оружијем заштићава Бугаре, народ довјераваше влади и престаде да изјављива ма каква симпатије. У осталом овде ми вал^а рећи, да симпатије к Србима, и Славенам наполовицу бијаху заборављене у време објављења Турског рата. На жалост ми сви славени, када се за што заузмемо врућо се заузмемо, па и лако врло лако остављамо то, за што смо се јуче распињали, пљу.јемо на то, што смо јуче обожавали, за што би јуче своју крв пролили. Тако је било и са сиипатијама Руса к Србима. Ђуниски бој разби и руско одушевљење к Србима,