Otadžbina

Т Е Ш К И Д А II И

71

лебди над тим далеким и незнатним Томашевцима, над усамљеним рањеником, над Гргуром. Чула је Илију, видела је Милана, а душа је заваркава, па јој црта Гргура најленшим, најтоплијим бојама, па га диже и узвишује, па јој се чини тако нежан, драг, тако безаален и светао, да није грехота помолити се Богу за њ, и целу своју душу сместити у њега. — Гргуре, Гргуре, ја те волим, волим, волим, први пут је ноћас, шапнула у себи, нољубила књигу, и кад је пред легање стала пред икону, молила се Вогу само за њега. У дубини своје чисте душе веровала је да нема ништа у себи, што не би било њему посвећено, осећала је тако живо, да је она његова : суђена. И кад је склапала очи, учини јој се ^а чује његов глас : „Лаку ноћ, моја Данице !" (НАСХАБИЋЕ СЕ)

ТЕШКИ У овој милој тишини, Весело живљах ја ! У овој милој тишини Весело живљих ја! • >ора ме увек весела На пољу нашла мом, Срећа је с песмо^м летела У овај скромни дом! Ал' тешки дани слетеше А радост, срећа сва 11з овог до.ма одбеже Саморан остах ја;

Д I Н 2 Да с тугом гледам долине Негдашњи мили рај, Ал нема оне тишине, Њојзи је дошо, крај! И кров је з-смл.и полего, Немам га днћн кад Да могу, сам би побего Далеко негде сад ! Тешки су дани, године, Докле ће, сам Бог зна! Тек моје лепе тишине Не нађох више ја

Д рагутин ј 1. ^ијћ