Otadžbina

о^нсхд;^.

Уморено сунце заиаду се клони Ко да су га тешки обхрвади боли, Па се тужно сиушта, на заиаду руји, Руменило сјајно, ко млазопи крви ! Руменило сјајно обасуло грање, Ко да слушам тугу, слушам уздисање Природа је нема, све тишина скрива Уморено сунце хоће да ночива ! А далеко тамо, шта л' се оно чује Ко јадима тешким да неко тугује ; Ко да жали сунца руменога чаре? То је звоно мало, са црквице старе ! Хеј толко јо пута ударало оно, Али иикад, никад, тако тужно, боно ! То је света песма, кад ког тама скрива <3а звона се Ч5 г је, да слађе почива !