Otadžbina

76

ПИСМА ЈЕДНОГ СРВИНА ИЗ ПАНАМК

У Колону, која је тачка чело пруге, из лађе ое улази управо у станицу јер станице гако рећи и нема онакове какове ми замишљамо и градимо. Разне споредне и службене пруге као и свеколике принадлежности станице све је то у средини вароши смештено и свакоме приступно: од ограде и чувара ни трага. Влакови се склапају, локомотиве јуре по свим правцима, и у тој вреви кола, људи, жене па чак и ®мала деца пролазе мирно куд који и нико се томе не противи. «Нек свак. себе чува" то је начело што вал-а себи да улије у главу сваки који коракне на Американско земљиште. Нико вам ту неће стати на пут да од влака будете прегажени, ако вам то лежи на срцу. Но пошто је сваки несрећни случај непријатна ствар а поглавито за онога над којим се врши, и пошто установа званичних стараоца не постоји, то се сваки мора сам чувати, сваки добро отвара очи, па да видиш несреће се и не дешавају чешће но у Европи. Чим је који влак склопљен, одма се на њега прилепи објава у које доба полази и где иде. Слободно вам је ићи у њ читав час пре поласка ако вам је воља: ко пре дође уграби најбоље место. Пошто путници имају право да се собом носе до 100 килограма пртљага беоплатно, то су тиме укинуте све Формалности уписивања пртљага. Извесан број кола носи натпис (( за пртл»аг» и један чиновник мотри да се не праве злоупотребе. Сваки путник мора сам да се побрине да натовари своје ствари у кола. У назначено време влак се креће без икаквих опомена и питања и тек у току путовања појављује се званичник који тражи да му платите ваше место и у замену вам даје једну цедуљицу (тикет) са најучтивијом молбом да исту предате чиновнику контроле кад будете изилазили из кола. Но не треба мислити да је свет овде паметнији но у другим крајевима; ал начин на који се поступа са љу-