Otadžbina

зо

о трагичној кривици

естетици увек има право оно, шго је лепо, према ономе, тто није тако лепо или што није ни лепо ни ружно, а свеједно је да ли је то лепо нешто морално или неморално. За то по естетици увек има право трагичан карактер према својој судбини било да је тај карактер зликовац и ваљан јунак, јер онда не би имало места, да у естетичноме обзиру песник или гледалац симпатише са јунаком. Трагичан песник не придзва мане своме јунаку за то, да, судбина има згоде, одакле да га нападне, већ за то, што свако људско створење има мана. Без тих мана уздигао би се јунак изнад сваког људског мерила, те не би могао тражити, да с обзиром на естетику с њиме симпатишемо. јер у естетичкоме обзиру само је оно за нас велико, што људским меррлом можемо мерити. Исто тако мора бити једнострана јунакова савршеност, која ваља да нас изазива, да јој се дивимо, јер свака је људска савршеност једнострана. Нешто што је бескрајно велико, што је са свих страна савршено, или, као што Фишер вели, «апсолутно савршено« као противност од «релативно узвишенога" трагичнога јунака, може схватити само аистрактно мишљење — и то само кад се негативно определи — а не може га схватити естетично мишљење, које вели, да је све, што не може да схвати људска машта, неизмерно, дакле није лепо. По људском појму узвишен карактер може имати мана, па ипак да буде узвишен; шта више, он може бити баш у злу велики; па и у томе случају не сме бити већи, него што га л>уди мерити могу и не сме се претворити у сатану. Шекспиров Ричард III. стоји већ на међи онога, што је у томе погледу допуштепо, али ипак још је нијо прешао; јер је савест у њему још нека сила, и он има тешке муке да је савлада. Бао јунак, како год још друкчије песник хоће, али само мора, бити живо људско створење и мора иза.звати