Otadžbina

474

драгл дража од вере

клоним се, и изиђем. За мном изиђе прота. Њега са степеница зовну ћирица да се врати у собу (( Господину, м а ја одем радосган протиној кући, те се и њему одужим колико сам могао и миловао, па онда онако радостан упрегнем коњс, седнем у кола и, чини ми се, полетим кући.. Ко би могао исказати онда моју радост ? Гледам: коњи весели! Хајде што су весели они — иду кући. Али ми весела кола, веселе ми лотре, веселе ми оне лесе: весело све око менз! Глед гм уз пут: смзје ми се свако дрво, сваки џбун, сваки цвет! Сретам л>уде, и чудим се што из далека не вичу: — Срећно, Мирко, срећно ! Гледим у њих и смејем се. Пекад чак заборавим назвати Бога, или примити га! Коњи опет повиленили : мислиш не дохватају земљу! Једва дочеках да кажем Стамени тако велику радост! У прву недељу, после тога венча нас поп Јеврем, и ми одсвадбовасмо свадбу какву село није запамтило ... Ја и Стамена отпочесмо живети тако задовољно, тако срећно како нисмо умели пожелети ни у најведрије данв пре тога. Смејаћете ми се, матор сам човек, а кажем вам праву истииу: тај ми је живот био као најслађи сан какав може доћи на спавању!.. Оставите ме мало у том слатком сну; не будите тако брзо! Нека вам сада ко други прича што друго. Има се шта причати. Доцније ћу проговорити и ја. Али вам тада не ћу казивати никакве своје радости, него ћу вам ређати муку за муком, јаде за јадима. Дотле — нека сам вам препоручен! (Наставмћ.е се)