Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

Али краљида беше заћутала с тога што је хтела дворској госпођи да каже нешто Француски, али се сетила своје наредбе, па се уздржа. — Драго дете — рече најзад краљица — кад би ја знала да би сви људи могл I постати срећни и задовољни, ја би се прва одрекла свега па би се учинила равна њима. Али шта би то помогло ? Само новцима не може се л.удма иомоћи, а после нисмо ми људи створили неједнакост у овету. То је тако Божија воља! Валпурга је имала и на то нешто да одговори, али ваља но нешто и за сутра оставити, јер покојни њен отац имао је обичај рећи «Не би било добро када би се све рибе могле за један дан уловити." За то је оћутала. Сада беше за краљицу несносно што је била обећала да се пред иринцем не говори Француски. Имала је гдешто да каже што се сељанке није тицало. — Ала је свет велик и леп! — рече најзад краљица тихо као да говори са собом, па оцда склопи очи и завали главу у колске јастуке да се одмори од свију тих безграничних дивота, које данас први пут навал.иваху на њу, после оне њене усамљености. Лежећи тако изгледала је као анђео који спава , њено лице беше тако мирно тако нежно, то беше и мајка и дете у једном лицу. Кад стигоше у летњи дворац Валпурга рече — На тим јастуцима седела сам као да 'се возим на меким облацима! Она је била неисказано срећна у пољу. Ту се тако на далеко види и небо и планине, па онда онај велики леп врт са многим клупама за одмарање, са водоскоцима и језерцима. са лабудовима у басенима, па онда нема четврт сахата до мајура са дворским кравама које имају шталу лепшу него што је дворана за играње у механи њенога кума у селу. Валпурга је по ваздан била с краљицом на пољу; краљица је живела само за своје дете, а Валпурга беше