Otadžbina

ЈАКВИНТА

Н

Миоли ведрије Нека над њима узму превагу ! Да, круна, круна, то је била цељ, И њој сам етигла. — Па сад ? Зар су ми жеље подмирене све. Да л' треба јоште пролевати крв ! Кога се бојим ја? Па можда Ђорђе право говори, Када ме за сад од тог одвраћа ! Не, не ! Он нема право ! Он несме имати право ! Ја сам се млого изменила Када му тако лако уступам. Језеро мржње јошт не усише, И ако нема бурних валова Да се из њега у вис подижу. Како је пусто свуда ! Ова тишина Не годи мени ! Чисто осећам Како ме неки умор узима : То ниеам хтела, одкуд умор тај, Оа стравом што се тако подкрада ! (по мало плашећи се) Ова тамна ноћ ? (узима свећњак и пође у своју собу) (долази пред врата и застане погледајући унутра) Хеј ко је тамо ! ?.... Превидела сам, испред светлости Са тамним крилма мрак се уклања ! (прекорачив праг врисне и полети натраг испустпвши свећњак) Ха шта је ово сад !, Појава VI (Сенка Владимирова излази из собе) Јаквинта. (уплашено) Владимир !? То је Владимир ? ! Сен Владимирова. Убицо ! Јанвинта. Шта ћеш од мене ? Сен Владимирова. Крв ! Моју крв ! Тутањ и Гласови исаод земље. Убицо. нашу крв ! Јаквинта. Бежте страшила ! Из гроба ја вас нисам подигла