Otadžbina

РЕМОН, ОД МАРИЈЕ ИША.РА

47

сваке и најмање незгоде у животу. Ви би поред нас ушли наравно у салоне наше аристрокрације; шта би и ко би ви били у њима? Муж моје кћери... Ја вам говорим оно што разум каже — додаде он опазивши моје очајање — верујте ми. да љубав не може сама да испуни цео живот; није сва срећа у измениразних пролазних нежности; муж треба да заштићава своју жеиу, а не она њега. Зар не би и ваш и моје кћери понос страдао од тога када свет у вами не би ништа друго видео до заштићеника љубави?., Тако ми Јупитера млади пријатељу, та ви ваљда више вредите! Ја се скамених пред овиуј разлозима хладнога размпшљања; ја се бејах спремио на борбу, у којој би срце накнадило оно што ми' недостојаше, а наиђох на хумористу који ми не да своју кћер што не ће да ме вређа! Да би ме још боље утукао сер Цорџ настави са непромењеном Флегмом. — Пре једнога сахата добио сам једно писмо које ме зове сутра у Милано. Ја.се надам, драги Ремоие, да ћете нас поменути по добру. Ми се морамо овде опростити, јер се можда не ћемо више нпкада видети. Можете ми веровати да ја не ћу никада заборавити на наше разговоре. Ваш ми се карактер допао; ви сте ентузијаста, немојте никада напуштати ту живост темперамента, у њој је врело за велика дела; ја сам убеђен да ћете у своје време постали човек на своме месту! — Ах, господине — рекох ја жалосно примивши руку коју ми он беше пружио — ја немам за што више да живим... — Добро, добро, знам ја то раскршће. Проћиће то. Сада вас је оборио јак бол, али ви ћете се брзо дићи, јер сте ви иначе врло крепког здравља. Човек који иије никада страдао, остаје до века- дете. Када на њ наиђе каква велика, борба, а он ни укресати ! — Ах, господине, када би ми хтели оставити и најмању наду, ја бих оправдао добро мишљењекоје имате омени! —