Otadžbina

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

51

не ће бити нлод случаја, него награда са мој рад. Ми подигосмо на ново н ште ваздушне куле само но новом плану. Мара? поштујући мудрости разборитост очину , не ће му никад ништа помињати док ја не дођем као славан човек, а то већ не Фали, то ће за цело бити. Истина биће нам тешко живети тако растављени, али она ме обрадова изгледом да ћемо моћи једно другог писати. Сер Џорџ, веран својој методи, никад није распитивао за њену кореспондениију. Истина сви ти пројекти беху врло наивни, и гдекојп озбиљан читалац смејаће се наивности са којом смо се ми уљуљкивали у нашим надама, али ми имађасмо још вере, за коју сад веле да је нема више, а коју ће међу тим сваки наћи, који се сети своје прве љубави. Ми се опростимо тронути , али озбиљни и без слабости. Верујући у наше заклетве, ми се растадосмо као вереници, који се растају на неко време, али које нико не ће никад раздвојити. Сутра дан када се при растанку руковасмо, ја сам био оа свим миран и ведар. — Врло добро — рече ми сер Џорџ на ухо — ви сте мушко, то ми је баш мило ! !1а ипак кад их видех у колима, у мојим се грудима нешто болно расцепи као да ми однеше пола срца. —- Рогде!; ше по1 (Не заборавите ме) рече сер Џорџ када се кренуше. — Рог§е1; гае пои — викну Мара, а њен разнежен поглед сусрете моје очи. Моје се очи напунише суза; срећом она их није видела, јер би се и она расплакала. После неколико дана ја и Стеван опростисмо се од наших домаћина гроФа и гроФице. Ие могући сачекати тренутак да отпочнем своју борбу, ја оставих свог другара који оде у Швајцарску. Не губећи ни једнога часа ја се вратих у Париз пун одушбвљења, тешећи се номишљу да ће и она зиму провести у Паризу. (Н аставиће се