Otadžbina

54

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

— -В'иш, а они су вас, због тих ваших шубарентина држали за Турке! — рекох ја. - Буди Вог с нама — рече онај другокласап па се прекрсти. Ја нарочито погледах онога козака , који . када је видео да се овај шубараш крсти, чисто сијну од радости и није могао да се уздржи а да не прогунђа за себе. — Настојашчи христијански народ, јеј Вогу! Хвошчински прсну у смех, и кренусмо даље. Када се из Пиротске равнице попесмо на висове нред Ак-Паланком , учини ми се као да из велике даљине чујем некакву грмљавину... Помислих да се није отпочела битка на Нишу , али опет , и ако на нишком граду има и двадесет и четирифунтових Крупових чудовишта, опет то је тако далеко од Пиша да се ваљда ни ти топови не би могли чак дотле чути. У подне стигоомо у Ак-Паланку. Ја одмах потражих начелника г. Аћима Прокића. Он беше врло забрипут. — Је ли одсудна битка па Пишу отпочета? упитах ја. — Јесте — рече г. Прокић — данас је трећи дан како се бије жесток бој на Нишу. Оамо овамо стигло је од јуче до сада 74 рањеника, а колико је отишло преко Мораве, то не знам! — Судећи по вашем лицу, као да нису најбољи гласови, који вам стижу из битке — усудих се да приметим. — То не , за сада цео појас наше војске , који је стегао Ниш са свију страна, напредује , истина полако, алп стално, отимљући позицију за позицијом, Ниш се не може дуго држати ! — Из ваших уста у божије уши ! — рекох ја. У то Хвошчински оде да види је ли се постарало за наша коње. Чим он изађе из собе, г. Прокић приђе ми ближе-, ооврте се те погледа да ли смо са свим сами, па ми онда пришану.