Otadžbina

18

II У Д Ч К

Које десма . које Зулејкин посао око цвећа , еле и једно и друго беше таман добро дошло . да Иво непримећен дође са свим близу. Бетне се нагнула , да оплеви мало травице , што беше изникла под једним бокором шебоја п кад то сврши п исправи се: хтеде да врисне препаднута. Пред њом беше Иван. Прво што јој иаде на ум , беше , да гледа на коју ће страну да умакне. Срећом се Иван сети за времена да отвори уста и то је спречи. — Не бежи Зулејка, јер добро знаш , да ти нећу ништа учинити. Она покуша да сакрије лице , на коме не беше никаквог заклона. Иначе бепте обучена као и јуче осим пгго на ногама немаде местава , него ниске нануле преко везенпх чарапа. — II не кри се, настави Иво, јер немаш шта од мене да кријеш. Али ја нисам нп дошао да те овде узнемирим. Ако ти је непријатно што стојнм овде, а ти ми реци , где ти је мати, па ћу ићи к њој и ако ти је по вољи . задаћу ти тврду веру. да ти се никад више неће случити што год онако непријатно као јуче. Где ти је мати ? — Мати? — Јесте, иошао сам њој . да јој покажем слику моје матере , без које никуд не идем на пут. Њу сам носио и прошле зиме. кад смо овуд ратовали и она ме је као прави анђео хранитељ сачувала од сваког зла. — Ти си овуд ратовао ? — Јесте Зулејка, као војник срнскога краља. Иво рече ово као прави војпик. У осталом знађаше и то да људи из ослобођених крајева како хришћани тако и Турци друкчије нису ни звали владаоца српског. Та ко би и могао толике крајеве отети од султана осим један краљ? — И добро си се показао.