Otadžbina

и сагласи се с Бећирбеговићем тим пре, што намераваше да путује већ сутра дан у Београд. Кад Бећирбеговнћ пође кући, он му лепо заблагодари на доброти п учини се као да нипгга није ни било. За тим зовну кочијаша, нареди да се иреже, па онда викну Ивана и рече му, да се спреми да изађу мало у шетњу. — Мало у шетњу ! помисли Иво и оста непомичан пред Амиџом. Очевидно се беше збунио, али се старац учини као да нигата не примећује. — Но, шта си стао, те се не спремаш. Похитај, да би се до по дне вратили. Узми топлију хаљину, јер ето је јога ладно. Иво немаде куд већ учини тако. Посету одложи за после но дне. Онда ће казати и матери Зулејкиној шта је намислио, и нема сумње, поклониће му кћер. Он ће тада бити најсрећнији човек, али ће чувати све као најдубљу тајну и тек онда ће је открити родитељима, кад буде свој господар. А да ће он бити задовољан његовим избором , то му није брига: удесиће и тренутак и начин, кад ће и како ће изаћи с тиме пред њих и све ће се најбоље свршити. Најпосле, и ако буде баш какве примедбе, онн ће морати заволети Зулејку као рођену кћер, јер она је тако добра, тако мила као прави анђелак. То, беху његове мисли при поласку. Старац га припита за неке ствари, али кад виде по одговорима, да је Иво расејан, остави га самом себи. На највеће јаде сво.је Иво виде на скоро да се нревари у рачуну. Одоше они чак у Власотинце и вратише се тек доцне у мрак у Лесковац. У грудима му се куваше ваздан јед и срџба. Шта ће му казати Зулејка кад га сутра дан види ? И какав је он то красни младожења, кад мора као мало дете, да слуша другога. Може, и има право да посумња у све, о чему ју је уверавао и у све, што јој је обреОТДЏБИНА КЊ, XVIII., СЕ. 69-ТА 3