Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

679

и како су баш ти велики умови о томе питању мислили. С тога спгурно ни г. А. Н. Саасић није узео те просто превео Корнелово дело, већ је по њему израдио ново. Напомињемо овде још само толико, да за решење питања ,,о најбољем облику владавине« треба најпре проучити повесницу дотичног народа, изучити његове етничке особине, упознати се добро с љеговпм привредним одн. индустријским стањем, са ступњем његовог образовања; проучити уплив. који на њ имају околне државе у политичком и економном погледу и бити на чисто с циљем, коме треба дотично друштво да се води. Кад се све ово узме озбиљно у обзир, кад раднпке на датом послу не буде ништа друго руководило до поштење и љубав к отаџбини, онда можемо битн сигурпи, да ће за то одређени моћи створнтн за дотично друштво најбољи облик владавине. Књига г. А. Н. Спасића је новина у српској књижевности, а ова мора водити о њој рачуна већ и с тога, што њен г. писац није новајлија на књижевном пољу. Он је пнсао: о дипломацији, о банкама и банкарима; његови су радови штампани у »Гласнику Српског ученог Друштва« и по другим часописима. Нама је особито жао, што сад немамо ни једнога од тих радова, али колико се њих сећамо, чини нам се, да нећемо ни за длаку погрешити, ако рекнемо да је наш г. писац на књижевном пољу ударпо мало натрашке. Кад се на налову једне књиге каже да ју је А. нзрадио ио В-у, то значи, да он није просто узео Б.-ово дело и просто га превео. већ је према своме нахођењу у њему изменио ову или ону ситницу, овде нешто додао, тамо оиет нешто избацио. Кад узмете на ум, да г. писац издаје своју књигу »о најбољем облику владавине® у тренутку, кад се у Србији мења устав, онда одмах долазите логично на ту мисао, да ће у тој књизи бити говора п о нашим приликама, да ће се у књигу уплести ово или оно питање из нашега политичког живота, наших жеља и смерова. Од свега тога нема у књизи ничега. На што онда оно »по"? Зар онда није требало рећи: превео? Па ипак и то има свога разлога. Кад би наш г. гшсац рекао да је превео Корнела, а међу тим би из њега изоставио можда нешто, што он држи да је за Србију опасно, што му се у опште не допада, онда би се огрешио о писца; шта више у очима науке и књижевности би изгледао као известан кривац. А нама се чини да је овог изостављања било местимице и то баш с планом. У књизи вам излазе четири човека — три представника разних облика владавине и један критичар — и претресују питање »о најбољем облику владавине«. Код већине класичних писаца. наилазите ви на овај начин расправљања појединих питања. Али кад узмете