Otadžbina

32 ,

С Е Љ А Н К А

Тако је и са Анђелијом. Пошто се додворила старијим и пошто се умилила млађим пошто је скинула тешки терет са душе, она хтеде н да воли и да је воле. .Бубав је потребна души човечијој к'о што је потребан ваздух и лебац телу његовом.... Миладин беше наочито момче. Као благ ветрнћ на врућини, запа не те здравље и снага његова; стас имађаше момачки а тело вито. На витом телу иочиваше лепа глава осењена вптом косом. Чело му Сеше ведро к'о небо у пролеће; око смеђе и сјајно, али сјај његов не бијаше дрско к'о из црног ока — него некако нежно; образп пуни и једри, усне мало испупчене к'о у каквог добричине. Младост воле спољну лепоту — и Анђелија ју је заволела. Миладин беше благ и добричина. Његова највећа жеља била је да задовољн оца н мајку. Ништа не беше под небом што он за њих не би учинио. Највише је се само онда радов'о кад су онп радоснн били — п он је заволео Анђелпју што је оцу и мајци му на задовољство служила. Ова два млада путника кроз живот — састала су се случајно на једној стази. Њихова цељ беше једна иста. Њихови путови беху једни исти... Они су се најире спријатељили, па онда заволели. Заволели су се оном силном љубављу, оном вечитом љубављу која до гроба траје ; а после смрти као цветак на гробу мирише и оншвљава... Нећу вам нричати о оном што је било у вајату; није да не умеи — него нећу. То ће знати сваки онај који је ожењен и свака она која је удата — и без мене; а који су нежењенн и неудати знаће за кратко време... та живот бар брзо пролази!.. Они су крили своју љубав и пред млађим и пред старијим. Кад год би морао Миладин коју реч са Анђелијом проговорити — у прпсуству укућана — он би оборио глару и поруменео; тако исто и Анђелија. Они се никад нису звали именом, него, Миладин је њу звао: дијете, а она је њега довикивала узвиком: еј ти, или: о еј! — Дијете! зове те нешто Марта. — Сад ћу! одговорила би Анђелија. — Еј ти! зове те тата у собу. — Ето ме сад — одговорпо би он...

Прође »позна« јесен. Небо се изведри. Мразеви учесташе; један није још попустио а други већ стег'о. По путу се поче већ дизати прашпна. Беше суво и лепо к'о у пролеће — само беше ладно. Њуди вуку дрва или -л раас" поврће у трапове; жене износе раз-