Otadžbina

Ћ И Ф Т А

593

ница, и кнко смо ти ми Срби худе среће, каква би иесрећа за нас била, да слепим случајем сваке године странци добију све главне згодитке? За оедесет година била би Орбија исисана! Страшно, а.ш и жалосно! »Тако је, тако!« жмирка Јања. »Нема ти у нас родољубља ни а! Све ти је то себично. Све тн то тражи свој лични интерес, а општи нек иде под купус. Него не вреди о томе говорити! Збогом ! »Ма стој, човече!« пробуди се Јања. »Да поручим каву. Нећеш?« »Па и нећу. Чекају ме у радњи. сс »К де, де ! Него јеси ли побележио бројеве, који су извученп?« »Е? А што ће ти, кад номаш обвезница?'' »Та — знаш — није мене ради.« Мало се збунио Јања. »Мој пашеног има неких пет шест — па да му кажем. (( »Ево ти их! <( II Бора му даде листић с бројевима. »У здрављу!« »У здрављу — и хвала!« И Јања некако чудноватс жмирну па ће да шчепа хартијицу у исти мах трже се. У дућану беху му млађи. »IIди Јоване, до сараФа па питај, пошто су дукати.« Момак оде. »А ти, Петре, отрчи до куће и реци госпођи, нека ми пошље мало дувана. Триста ће те врага однети, ако украдеш и једну цигару ! (( Газда Јања обрете се сам. Ради веће сигурности погледа на све стране око себе, па онда узеде листић с бројевима. Нешто га боцну и он отиште хартијицу. За тим је опет принесе ближе и задуби се у један ред бројева. Проучавао је цифру по цифру. Окретао је главу и укочено гледао у страну. Лице му биваше час бледо час румено. Као да је двоумио. Па онда се маши руком у џеп. . Дрхтала му је рука, кад је извадио кључеве од касе — једва Је погодио браву. У једноме куту под некаквим хартијама беше замотуљак, који је играо у руци, кад га је Јања с неком побожношћу дохватио. Малко је застао. ОТА1ЈВИНА КЊ. XIX. СВ. 76 -ТА 38