Otadžbina, 01. 02. 1889., S. 174

АРНАУТ-БУЛБУД

171

ведрој зимској поноћи ; очи велике, ватрене као жеравица, да •со дубоко на срцу осећа, како горе и сажижу ; че.то иаметно д опточено густом црном косом. Ннје бнла као наше жене. Ла то се и одржала на својој висинн и ми смо на скоро осетили, да то није обична жена. Ннко се не би за живу главу усудио, да буде неучтив а куд и камо зазоран наспрам ње. Тлј не би више с.мео ни завирити у Ејубову каву. Емине није жнвела као нагае 'хене. Она се мешала с л>уднма, као гато раде вагае жене. Тако је имала прилике, да види, како изгледа ирави свет и да суди о њему. Становала је тамо преко, мало даље од мос-та заједно са својом слушкињом. То нам није било право, гато се тамо ближе Ђаурима еклонила, али она је говорила, да је тамо слободнија н да јој је лакгае да живи тамо онако како је навикла. У наш крај дању није ни долазила. Скоро по ваздан је седела код куће и само кад је полазила у амам, могла се видети на сокаку заједно са слугакињом. Брзо је научнла да живи тако самачки. Била је -једанаесто дете у родитеља којн за друго богаство нису знали -осим за једно : много деце. И тако једног лепог дана, њен весели отац узе своју једва 14 година велику кћер, даде јој један ћилим, џакуљицу брагана и крчаг воде, па је посади на магаре и испрати у свет да тражн срећу, с речима : — Кад стечега сама колико ти је за кућу доста, можега се вратити. Онда ће ти лако бити, да нађеш мужа за себе. Буди паметна и уздај се у алаха, па ћеш бити срећна. То беху последње речи њеног оца. Алах тако хоће ! иомисли Емине у себи и оде без велике жалости и без горког плача у свет. Путовала је неколпко дана, док није дошла у Ниш. Била се окренула из Арнаутлука управ овамо. Ту се наскоро упозна сједннм младим официром, што беше дошао с Митад пашом у Ниш. Тај је обишао био све Цурске краљевине и знао као и његов господар, како се тамо код вас жпви. Говорило се да је и 12*